Александар Илић (1890–1947) био је српски романописац, драмски писац, песник, есејиста и дипломата.
Овај писац разноврсне делатности рођен је 24. марта 1890. године у Бечу. Отац му је био Ђорђе Илић, пореклом из Параћина, по занимању столар, а мајка је Терезија Бизек. У родном Бечу је завршио средњу и основну школу, а године 1913. уписао је филозофију на Филозофском факултету у Београду. Овде није дипломирао, већ се одлучио да студира књижевност на Сорбони у Паризу. Те студије започео је 1917, а три године касније, 1920, Александар Илић добија диплому за успешно завршено студирање на Сорбони. У међувремену, у периоду од 1913. до 1917. учествовао је као добровољац у Првом светском рату.
Књижевно стварање
Након стечене дипломе у Француској вратио се у Београд и своје време је хтео да посвети журналистици и уметничком сазревању. Започео је сарадњу са часописом Мисао, у ком је објавио своју драму Кајање, а касније и краће приказе књига, неке песме и приповетку Сајуз-број. У овом часопису је изашао и путопис Праг, због ког није добро прошао код чешке јавности. Заправо, он је једно време и живео у овом данас врло атрактивном и главном граду Чешке – Прагу.
За разлику од негодовања Чеха које је појава овог путописа проузроковала, српски живаљ је доста добро реаговао на Илићеву драму Кајање, чак је позитивне оцене дао и Милош Црњански, пишући о њој у Политици. Познато је да је Црњански био српски аташе за штампу у Берлину, али вероватно мање људи зна да је Илић био аташе за штампу у посланству у Бечу, и то од 1925. до 1929. године. Није неоправдано што мало знамо о овом свестраном човеку, јер је у једном периоду био толико скрајнут и са књижевног и са политичког поља да се једва могло доћи о подацима о његовом рођењу и смрти, а камоли нешто више.
Важно је напоменути да се Александар Илић веома рано опробао у писању, те је већ 1909. објавио чланак у Бранковом колу. Наставивши да пише, заиста се могао похвалити добро започетим књижевним стварањем, па је и Народно позориште било заинтересовано за извођење његових драма. Прва која се нашла на сцени Народног позоришта у Београду била је његова драма Са својима, коју су извели 1912. године, а потом су 1924. извели и драму Кајање.
Највећу популарност стекао је захваљујући роману Глувне чини, објављеном 1930. Ово дело је писао под утицајем модернизма, док се у осталим својим остварењима више окретао традицији. Његове Глувне чини припадају такозваном „кратком роману”, како је критика називала слична дела у том времену. Што се тиче приповедања у роману, Александар Илић прати модернистичку тежњу да разбије реалистичку, узрочно-последичну нит, те због тога имамо два тока у роману: Париз и Београд, наравно, са појединачним епизодама.
Интересантан је податак да се заинтересовао да драматизује роман Вечити младожења Јакова Игњатовића, што му је и пошло за руком, и премијера је била у Скопљу 1931, док су Београђани могли гледати у Народном позоришту 1932. године. Седам година касније представа је приказана и у Српском народном позоришту у Новом Саду. Нажалост, данас немамо штампану ову драму, „старинску трагикомедију у 5 слика, с променом”, већ се рукопис чува у архиви Народног позоришта.
Још једна драма у којој се показао као врстан драмски писац била је Кабарет код „Две хемисфере” (1936).
Поред ових драма, двеју приповедака (Сајуз-број и Караземанско) и романа Глувне чини, написао је и роман Цигански тестамент (1934), као и књиге песама Бог Тај-Та-То (1930) и Греси Златоуста (1931). Такође, истакао се као есејиста и писац политичко-економских брошура: Данашња Мађарска, Међубалканска банка, Данашња Немачка и одговорност за рат, Данашња Аустрија.
Други светски рат Александар Илић је дочекао у Београду, да би 1945. покушао да оде из Југославије, што му није успело, а одмах наредне године је ухапшен. Ухапшен је јер је желео, изреволтиран тадашњим режимом, да оснује опозициону политичку странку, па је због тога осуђен на осам година затвора. Умро је 1947. на служењу казне у Сремској Митровици.
Сва дела Александра Илића која је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.