Негде пред сам крај реалистичке епохе на нашим просторима излази један потпуно нетипичан и по много чему јединствен роман Чедомиља Мијатовића – Рајко од Расине. Познато нам је да се Мијатовић бавио српском историјом, о чијим су делима мишљења тадашњих историчара била подељена (Владимир Ћоровић, Радован Самарџић), али мало ко је упућен и на његов књижевни рад и допринос тадашњој реалистичној епоси, која је већ била на свом концу.
Мотив ритерства углавном је био карактеристичан и дан-данас се везује за средњи век и период доминантности пикарских романа. Међутим, пред сам крај српског реализма излази роман који је по многим својим карактеристикама управо пикарски и потпуно нетипичан за своје време, те самим тим заслужује изузетну пажњу и посвећеност. Рајко је чувени жупски јунак, који је по својим карактеристикама глорификован и стављен у ред часних бораца који су на добром путу да постану света лица. За разлику од наших јунака из епских песама (попут Марка Краљевића), Рајко се не истиче својом силином већ својом одисејском довитљивошћу, али не и лукавошћу, већ искључиво само честитошћу.
Као и сваки ритер и јунак, тако је и Рајку придодата „госпа”, тј. дама којој ће служити, силом прилика, и којој ће својом службом до краја бити одан. Тако Мијатовићев Рајко наилази на прелепу мађарску грофицу Маргиту, заробљену код Циганина у околини Крушевца. Упознат са мучењима са којима се суочава једна грофица, и пре свега жена, Рајко покушава да је убеди на бекство од Циганина уз његову помоћ и повратак у њену земљу, на шта Маргита после извесног премишљања пристаје.
Роман је, попут епских народних песама, проткан препрекама са којима се јунак и грофица сусрећу на путу ка Мађарској. Међутим, ниједна борба није тежа од оне са самим собом, при чему нечија честитост (у овом случају Рајкова) долази у искушење. Та честитост кулминира у тренуцима када остаје потпуно сам у пећини са Маргитом, при чему га ђаво наводи на то да пољуби жену о каквој је одувек сањао и тиме наруши своју и њену част.
У последњем делу романа приказан је долазак ово двоје младих људи у „земљу Маџарску”. Оно што тамо затичу је јако занимљиво и можемо повезати са епским мотивима грчке и српске књижевности, а то је мотив повратка јунака у свој родни крај и затицање сватова испред своје куће. У овом случају у питању је повратак жене из ропства у своју земљу, где затиче сватове пред мужевљевом кућом. Мијатовић је један од ретких писаца који је честитост и част једне жене подигао на толики ниво да би је упоредио и са самим Одисејом.
Дакле, мотив одисејства Мијатовић везује и за Рајка и за Маргиту, чиме истиче њихову херојску али и изванљудску повезаност.
Но, да ли је та повезаност довољно јака да их и као љубавнике споји, остаје неизвесно до самог завршетка романа.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати други мање познати романи аутора као што су: Тодор Љ. Поповић (Гила), Светолик Ранковић (Сеоска учитељица), Јаков Игњатовић (Патница), Симо Матавуљ (Ускок), Борисав Станковић (Певци) и многи други.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.