Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Srđan Brdar
Carstvo srpsko Čuma odnela
Uroš ni sam nije znao zašto se probudio. Iako je bio ispod debelog sloja pokrivača, osetio je da je prohladan noćni vazduh, sasvim prirodna pojava pred zimu, ispunio prostoriju nadvladavši nad tragovima topline koja je poticala iz poslednjih ostataka žara u kaminu. Bauljajući po tmini prostrane odaje, koju su tek ponekad presecali zraci mesečine sputani oblacima i teškim satenskim zavesama, Uroš je konačno kraj stočića sa posudom za umivanje ugledao visoku mušku figuru obučenu u belu odoru. Odora je blistala u pomrčini delujući kao da je sačinjena od izmaglice ili oblaka, a ne tkanine. Sablast ili čovek, anđeo ili demon, stranac je na jednoj ruci nosio malu košaricu ili nešto slično. Drugom je češljao dugu riđu kosu, češljem optočenim draguljima koji je Uroš ubrzo prepoznao kao svoj. Kao da je omađijan i sputan, Uroševo grlo je bilo suvo, usne zapečaćene, nije zazvao pomoć ili se makao, samo se prekrstio žurno, očajnički, da bi posle toga tiho prozborio jedinu reč koja mu je odzvanjala u glavi: „Oče?”
Nije bilo odgovora, Uroš je mogao da meri vreme jedino snažnim lupanjem svog srca i počitavo je otkucaja prošlo pre nego što se stranac okrenuo. Bile su to poznate crte lica, sličnog Uroševom, ali to nije bio njegov davno preminuli otac.
– Upravo suprotno… – rekao je sablasni posetilac.
Razrogačenih očiju, Uroš je posmatrao mladića pred sobom, skrhan nemogućnošću situacije.
– Nemoguće, ja nisam, ja nemam, ja ne…
– Nekad je bilo drugačije, recimo u Seru pre petnaestak godina.
– Kako… nemoguće… Čuo sam, ali dosta kasnije… otac je bio protiv, ali ništa se nije moglo učiniti, već je bilo kasno, već si… – zamucao je Uroš.
– Da, rekli su, mali, rekoše, Čuma ga odnela, bile su takve godine i mater isto, ne mogu svi na Atos – stranac je brzo dodao sa naznakom podrugljivog smeška.
– Stvarno nisam… bio sam jako, jako mlad… nikad nisam bio robustan, bojali su se za mene, i ja sam se bojao…
– Možda bi i bolje bilo da si nam se pridružio tad nego što si dobio zauške u povratku.
– Da, možda i bi – reče rezignirano Uroš, bled i izbezumljen, nikada nije postao robustan kako se njegov otac nadao, kakav je njegov otac bio. – Ali kako?
– Kako ode, tako se i vrati, odvajkada je sve išlo ukrug, zaboravilo se to na visokim dvorima svetorodne loze, ali prost narod i dalje zna, sve ima svoje mesto i sve ima svoje vreme, krug je prav i neprekidan, sve dođe na svoje i tako doveka.
– Ne može biti to baš tako, zna se i na visokim dvorima nešto, čovek nisi, utvare ne podižu češlje, vampir u grobu ne stari, a đavo pred krstom beži, ali ni Čuma ne možeš biti jer na muško ličiš, a ne na devojku ili na staricu. Ne kaže se Čume ili Čuman, nego Čuma, žensko, kako žene sa ovoga sveta decu na svet donose, tako one sa onog sveta ih sa ovog sveta odnose.
– Žene decu rađaju, istinu zboriš, dok muškima u tom poduhvatu sleduje drugi deo, ali nema osim toga puno poslova na ovom svetu ili onom koji se dele po tom osnovu, nije bilo tako, niti će biti, već su viđeniji ljudi sa bradama do pasa tu ujdurmu smislili, videćeš i sam kako se gube običaji za to vezani. Dosta se starog znanja izgubilo među Srbljem, na kraju krajeva, kako vile mogu biti muške ili ženske kad se ne množe telesno? – Rekavši to, oblik došljaka se zamagli, čas je stajala prelepa visoka devojka, čas ružna starica iskolačenih očiju, dok je jedino odežda od bele izmaglice ostala ista. Pre nego što su se Uroševe oči privikle na opsenu, mladić je opet stajao pred njim.
Preneražen, Uroš je nemo stajao dok je mladić, navodno njegov nesuđeni sin, sporim, ravnomernim pokretima i dalje metodično češljao svoju dugu kosu, dok se mali bakarni kazan, napunjen strelama maglovitog i zloslutnog obličja, lagano njihao. Opčinjeni Uroš je znao svoju kob, nesposoban da bilo šta učini, bilo kako da se otrgne od niti sudbine klete, tišina se spustila u velelepnoj odaji, sve dok mladić, njegov sin, njegov usud, nije progovorio:
– Da li te još nešto zanima?
Razrogačenih očiju, Uroš se prenuo iz magnovenja kako bi jedva čujno promucao reči:
– Kralj… Vukašin… Turci… niko mi nije rekao…
– S podobrim razlogom.
– Nisu valjda odbijeni, mala posada, slabo utvrđena, sultan u Aziji?
– Odbijeni? Ne, pobijeni! Kod Černomena, sva tri brata, nebrojena vojska, par srećnika je pobeglo preplivavši Maricu. Bio je to munjevit prepad, nisu očekivali, nisu se pripremili.
– Propali su, svi smo propali.
– Sve što je propalo, bilo je propasti sklono, oče.
– Šta će sada biti, dolaze li?
– Kao skakavci, da Srbiju presele u nebesku, ali ništa od toga nije tvoja briga, ništa više nego moja.
– Šta to zboriš, kako nije, ja sam car, šta će biti sa mnom?
– Znaš ti to dobro, znao si od prvog trenutka, pre nego što smo razgovarali, pre nego što si ugledao siluetu obasjanu mesečinom, pre nego što si osetio hladnoću kasnojesenje noći, probudilo te je da spremno dočekaš smrt, čast dostojna cara, ne pruža se ni svakom srpskom ugledniku.
– Kako ću ja umreti, još sam mlad?
– Da li je to zaista argument koji smatraš da je umesno koristiti preda mnom?
– Ali carstvo…
Pre nego što ga je tek ovlaš takao po čelu dugim, ispucalim noktom kažiprsta, sablasni mladić je samo prošaputao:
– Carstvo? I njega Čuma odnela.