Опасна игра и Обични човек – издавачка кућа Порталибрис је у једној књизи издала две мање познате комедије Бранислава Нушића.
Комедију Опасна игра Бранислав Нушић је написао 1916. године у Француској за тамошњу публику. Наиме, после повлачења преко Албаније са војском и народом и преживљне голготе, Нушић одлази у Француску, где веома брзо поново почиње свој књижевни рад. Упознавши се са актуелним иностраним културним и позоришним токовима, доминантним друштвеним модама и модерним социјалним теоријама, Нушић пише Опасну игру, имајући у виду специфичности миља у коме се обрео. И у овој комедији Нушић остаје доследан себи, пишући о стварности која га окружује.
Опасна игра никада није играна пред француском публиком, што је велика штета јер би данас било веома занимљиво читати стране приказе и извештаје о реакцији публике на ову Нушићеву комедију. Разлог за то вероватно лежи у чињеници да време настанка Опасне игре није био повољно. Написана усред Првог светског рата она није могла привући пажњу, једноставно није била „адекватна”. То је Бранислав Нушић веома добро знао, па је никада, ни касније у Србији, није поставио на позорницу. Заправо, своју премијеру Опасна игра је тек недавно доживела, 2014. године, у Позоришту „Славија”. Оно што је такође занимљиво је да Нушић Опасну игру није ни објавио све до 1932. године, када је изашла у оквиру његових сабраних дела.
У средишту драме Опасна игра је интелектуална опклада између научника и уметника: да ли ће млада девојка успети да се одупре својим природним инстинктима и остане равнодушна на донжуанске покушаје завођења. Главни јунак комедије је научник др Хиполит Монел, који је од своје усвојене ћерке Нанете успео да створи модерну жену, угушивши у њој сваки љубавни нагон. Научник сматра да односе између мушкараца и жена компликује љубав и да друштво не може да напредује док се ти базични људски инстинкти у потпуности не потисну.
Обичан човек припада класичним Нушићевим комедијама ситуације, а бави се питањем колико је тешко једном песнику да, макар и накратко, заузме позицију „обичног човека”. Ова „шала у три чина” заснована је на замени идентитета. Како је осуђен на казну затвора због једне провокативне песме коју је написао, млади песник Дамјановић узима лажни идентитет и крије са на имању свога најбољег пријатељ Душана. Зорка, Душанова сестра, заљубила се у песника Дамјановића само читајући његове песме, док је „обичан човек” Дамјановић уопште не привлачи. Младић настоји да задобије њену љубав, али не сме да открије свој прави идентитет. Ситуација се додатно компликује када се на имању појави и Дамјановићев „лажни отац”. Све већи број лица бива принуђен да узме на себе улогу и да за кратко време игра нечији туђи живот.
Комичност Обичног човека извире из низа смешних ситуација и забуна које су публици сасвим јасне, али не и лицима која у њима учествују. Такве су оне ситуације у којима лица не познају довољно добро улоге које су преузели, односно када други знају више о њима него они сами. Наравно, расплет, који долази када сви поскидају маске и поново преузму своје „оригиналне” идентитете, доноси и срећан крај.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела других српских драмских писаца као што су: Јован Стерија Поповић (Изабране комедије, Џандрљив муж и друге драме), Лаза Костић (Драме), Ђура Јакшић (Драме), Коста Трифковић (Избирачица и Честитам), Милош Цветић (Тодор од Сталаћа) и други.
Сва дела Бранислава Нушића погледајте ОВДЕ, а драме Опасна игра и Обични човек ОВДЕ.