Богдан Поповић је био српски књижевни критичар и есејиста. Рођен је 20. децембра 1863. године у Београду, где је и умро 7. новембра 1944. године. Сматра се творцем књижевне критике у српској књижевности и сврстава се у ред најзначајнијих српских и југословенских књижевних критичара. Од огромног значаја је утицај Богдана Поповића на млађе књижевне нараштаје, као и на правац савремене српске књижевности. Његова Антологија новије српске лирике се убраја у најбоље радове те врсте у целокупној српској књижевности.
Богдан Поповић је својим радом остваривао изванредне резултате и као писац, први уредник првог књижевног часописа уређеног по мерилима тадашње европске књижевности – Српског књижевног гласника, али и као универзитетски професор и оснивач бројних друштава. Такође, био је редован члан Српске академије наука и уметности. Српску књижевност обогатио је француским духом и модерним књижевним и уметничким схватањима, те је на тај начин створио модерну српску књижевну критику и утицао на развој неколико најзначајнијих српских писаца.
Писање је почео у разним политичким часописима, а у Отаџбини је радио од 1887. године. Као што смо већ истакли, покретач је најзначајнијег књижевног часописа прве половине 20. века – Српског књижевног гласника. Први бројеви појавили су се, готово симболично, на самом почетком века, тачније 1901. године, и својом појавом представљају отварање врата и улазак модерне у српску књижевност, а часопис је и код обичних читаоца пробудио интересовање за књижевност. У њему је Богдан Поповић објавио 1914. године прву књигу својих Огледа из књижевности и уметности.
Богдан Поповић је био више теоретичар него практичар. Значајне су његове студије о начелу хармоније, васпитању укуса, алегорији и сатири, естетичкој анализи, књижевним листовима, песничкој дикцији, југословенској уметности и многе друге. У приступу поједином делу уопштавао је критику, бавио се теоријским излагањима и на тај начин давао исцрпне естетичке студије.
Сва критичка и естетичка начела Богдана Поповића слила су се у јединствено дело српске књижевности прве половине 20. века – чувену Антологију новије српске лирике. Као што њен „састављачˮ истиче, песме су изабране по строгим критеријумима и тако да после једне лепе песме не морамо прочитати неколико мање лепих, већ су све лепе, „целе лепеˮ. Композицијски Антологија новије српске лирике је сегментирана на три доба, уводну и завршну песму. Прво доба (1840–1880) почиње најлепшим песмама Бранка Радичевића, за којим долазе песници са дубљим осећањем, јачим темпераментом и разноврснијим темама – Јован Јовановић Змај и Ђура Јакшић, као и песме нашег најшколованијег романтичара – Лазе Костића.
Војислав Илић Антологији новије српске лирике доноси машту и живописност, после чега долази песништво с највишим уметничким обликом и углађеношћу, чији су главни представници Јован Дучић, Алекса Шантић и Милан Ракић, док се у трећем добу упознајемо са родољубивом поезијом Вељка Петровића, али и са најлепшим песмама Данице Марковић и Светислава Стефановића.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава поред Антологији новије српске лирике Богдана Поповића реиздате и друге песничке збирке значајних српских књижевника, као што су: Јован Суботић (Епске песме), Милорад Шапчанин (Песме, Монах и изабране песме, Невеста Љутице Богдана и изабране песме), Раде Драинац (Песме), Душан Васиљев (Песме), Милорад Ј. Митровић (Песме), Растко Петровић (Откровење, Поезија), Коста Абрашевић (Свет је наша отаџбина), Владислав Петковић Дис (Песме), Јован Илић (Песме) и други.
Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.