Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Василиса Илинчић
Безњеница
Био је април, а панонским бескрајем ружичасти бехари расипали су мирис прољећа. Потпомогнут дрвеним штапом, више из неког неписаног правила него из потребе, шетао се он. Непримијетно погнут, косе подуже, с тек понеком сиједом, није одавао утисак шездесетдеветогодишњака. Лице му је било чисто, а очи продорне. И премда младолик и солидног здравља, његова душа се осјећала као пепељава љушчица догорјела од жара давно успламтјеле ватре. Много је невоља бачено на ова кршна, али осјећајна плећа.
Тог је поподнева ходао некако продуховљен, а несвјестан овоземаљског. Под мишицом је носио свезак пожутјелог папира, украшеног нечитким ћириличним рукописом. Збирка. Стезао ју је, готово као да је грли, пун бојазни да је не испусти. Везан за њу бјеше као да је прва, ваљда зато што је знао да је танка линија између почетка и краја. Осјећало се да је ова посебна, крунисана стиховима неуобичајеним за рано двадесетовјековно стваралаштво. Они су откривали његово лагано умирање – безњеницу. Лаза Костић занесеним погледом обасу пупољке изнад себе. Било је нечег у њима што је слутило на њу, која је, по свом одласку, створила безњеницу. На крилима топлог новосадског лахора, одлетио је у једно далеко доба, у тај двије деценије давнији априлски дан кад су се све поетске варнице сјединиле у незаустављиви пламен љубави.
Био је април 1890. Кажу, номади се после лутања врате одакле су кренули, с неким чудним нагоном да се скрасе. Но, њему је тек предстојала кулминација свих сеоба.
– Да ли ме се сећате?
Зачуо је звонак глас како му се бојажљиво прикрада иза леђа. Нешто му се промешкољи душом и натјера га да се окрене.
– Јелена? Госпођица Јелена Дунђерски?
Пјесничке зјенице рашириле су се од љепоте која је стајала пред њим. Несташни увојци боје злаћаног жита дискретно су истицали необично свијетлу пут. Очи су јој биле крупне, заокружене дугим увијеним трепавицама, и у себи гајиле по комадић небеса, а усне се топиле у руменој нијанси праскозорја. Тежак, а мелеман уздах проломи се Костићевим њедрима. Свих четрдесет девет година током којих је вјешто мијешао сан и јаву, све љубави, сву науку и поезију, његов родни Нови Сад, драги Будим и студентску Пешту, чаробни Дубровник и најмилије Цетиње, сав пређашњи живот, без размишљања би дао за секунду с овим красним бићем.
– Молим вас, зовите ме Ленка.
– Били сте девојчица кад сам отишао. А погледај сад! Колико вам је година, Ленка?
– На Дан Светог архангела Михаила ћу навршити двадесет.
– Једини анђео којег сам угледао родио се на дан Првог архангела.
На ово се она само благо насмијеши, покушавајући све усхићење и прве варнице да прикрије у дамски кикот. Но, њена искрена душа се одала на руменим образима. Од тог сусрета наступа златно доба Лазиног живота, његов врхунац и његова најчудеснија прекретница. Период кратак, једва петогодишњи, успио је да сажме највеће радости и најразорније патње. И то у љубав према њој.
* * *
– Још мало па краљица Викторија.
Закикота се Лаза на Ленкин чудни британски акценат.
– Зашто га уопште учим? Ваш превод мора да је бољи од изворне драме.
– Ију, не радите то, госпођице Ленка. Уобразићу се.
Намигну јој Лаза, а потом праснуше у смијех.
– О чему говори та књига?
– „Ромео и Јулија” је једна од најлепших љубавних прича. Двоје младих из прелепе Вероне заљубљују се на први поглед. Доцније ће сазнати да потичу из непријатељских породица које ће се противити њиховом браку. И на крају, немоћни да штогод промене, одузеће себи животе.
– Туга је кад двоје не могу успети због других људи.
Потом подиже своје дивно лице и ћутке стаде посматрати огледала Лазине душе. Како је само младолик! Љепши него иједан који ју је просио. Разли се тишина међу њима. Кроз тежак уздах схватали су да је давни Шекспир прорекао њих двоје. Њени га, истина, уважавају, али никад не би прихватили да се она уда за неког ко живи у немаштини. За њих је он сиромах, а не историјски поета. За њих ништа не значи то што се сви с дивљењем окрећу гдје год да он коракне, њима је његов докторат мртво слово. Они све броје у злату. А и скоро тридесет година је старији од ње. Мада, наслућивала је да им године не би биле толике проблем, само да је он трговац, а не пјесник. Године им уопште не би биле проблем…
Недуго затим, Лаза Костић одлази у манастир Крушедол, гдје остаје неко вријеме, али већ следећег прољећа долази Дунђерскима.
– Ова је дужа него било која досад.
Скупљала је своје танане обрве, читајући најновију Лазину стихотворевину „Дужде се жени”.
– Је ли лепа?
– Предивна. Мислила сам да су то само приче.
– Шта тачно?
– Па да су Млеци секли црногорске шуме како би саградили цркву.
– Истина је. Цела красота Млетачке украдена је из Црне Горе.
– Је ли Црна Гора заиста тако лепа?
– Чаробна! Не зна се да л’ сам више заволео камен или дрвеће, или тај нестварно плав свод изнад капеле Његошеве.
– Значи, нешто најдивније што сте видели.
– После вас, госпођице Ленка.
Она га из шале благо окрзну руком. Лаза прекри њену мајушну шаку својом и њежно, као да је од порцелана, приближи је уснама.
„Кога такне твоја рука,
око твоје код просука;
биће вредан тога струка,
тога лица, тога гука,
тих милина и тих мука,
биће вредан, како не би;
благо теби!”
Ленкино лице сјајило је као мјесечина у пуној снази:
– И то је нова?
– Написао сам је у Крушедолу. Посвећена је некоме.
– Посвећена?
Зачуђено промуца.
– Госпођица Л. Д. Познајете ли је, можда?
Ленка прихвати шалу и кроз смијешак прошапута:
– Врло могуће.
А онда је цијелим Војводством одјекивао прекрасан спој два кикота, једног школованог сопрана и другог, дубоког, али и даље драгог баритона.
Следеће године нашли су се на истом мјесту. Између та два састанка било је прегршт сањивих поподнева која су проводили заједно и чија су постојања обасипали искрама живота. Сваким моментом откривали су нешто ново и кроз благе погледе стварали свој универзум. Но, сви ти бисери изњедрени из заједничких минута муњевито су отпали са безграничног ђердана милине. Вјечност је свој крах доживјела у једном тешком тренутку.
– Нисте ми рекли да се жените.
Покушала је да звучи поносито, али јој се у гласу осјећало да је на ивици да се сурва у неповратни меланхолични амбис. Зјени никад плавље, а за вијека никад чемерније, сусреле су се с његовим црњим од ноћи, а тужнијим од најсјетније мелодије.
– Све је било тако исхитрено.
– И нисте нашли за згодно да ми јавите?
– Како да позовем на венчање једину којом сам се желео оженити?
– Шта вас је спречило? Зар за ових пет година нисмо све рекли једно другом?
– И ћутке смо казивали.
– Али, више вам значе празне приче Лазара Дунђерског него све што се десило међу нама.
– Ваш отац вам жели само најбоље.
– За мене најбоље није оно што он мисли. Он срећу мери у свили и имању. Мислила сам да бар ви знате да нисам као остали из моје породице.
– Баш зато желе да вас приземље.
– Тако што ће ме одвојити од вас. Ви ме залуђујете, зар не?
Иронија је, у агонији, мач са двије оштрице.
– Свакако.
– И ви на то климате главом?
– Писао сам некоме о вама…
– Који је па то вредан да се ожени вашом музом?
– Мислио сам, можда је, поред свих позива, моја најплеменитија дужност да спојим најлепше и најумније, ма колико патио због тога.
– Опет онај Никола. Шта каже? Само немојте заборавити да мом оцу ништа не значи генијалност. Могли сте се уверити у то.
– Сад и није важно. Тесла обитава у самоћи за коју каже да је најбоља супруга научника и особењака.
– Господин Тесла је доследан себи и својим осећањима. Колико је поражавајуће што ви нисте.
Окренула се и отишла. Од завршетка њихове петогодишње бајке, дугих шетњи и разговора, остали су замрзнути и нијеми, док им је скрханим срцима одјекивао најгласнији крик на свијету. У свој тој чами Лаза није ни слутио да нешто може јаче да заболи.
Тог Аранђеловдана Војводина се завила у црно. Умјесто да Панонско море блиста од весеља и радости јер најљепша међу њима навршава четврт вијека, људи су долазили к њеном дворцу да је испрате на вјечни починак. Ленка Дунђерски испустила је своју неискварену душу, предавши је архангелу Михајлу. С њим је дошла, с њим и отишла. Говорили су, опаки тифус. А њеној породици је и у најтежем дану, дану одласка њихове мезимице, ипак пречи био углед. Ленка је била здрава и здрава напустила овај свијет. Својевољно. Од тог мрачног Аранђеловдана 1895. Лазином душом разлило се нешто чему није могао да нађе описа. Осјећао је сву горчину тог тешког стања, али му нешто није дало да га именује. Као што ни за Ленкину љепоту није могао наћи праве ријечи.
А та недокучива, а добро знана емоција, ускоро ће бити овјековјечена у Богородици. Као по казни, посве посрамљен, стајао је и задивљено гледао у ту цркву. Santa Maria della Salute, базилика саграђена од црногорскога бора, из његове давне пјесме „Дужде се жени”. Противио се градњи и осуђивао Млетке. А Богородица му је на сав тај гријех одговорила просветљењем – црквом небеска краса, право из раја му је синуло сазнање. И коначно је могао описати љепоту његове епске љубави, и то поетичним заносом понављајући „Santa Maria della Salute”, а оно безгранично и неописиво горко осјећање крстило се „безњеницом”. Наредних четрнаест година повремено му је долазила у сне након којих би око њега летјели чудни стихови завршавани са „Santa Maria della Salute”.
Скројивши пјесму и насловивши је именом свештенице над свештеницима, изађе у април 1910. и запути се к Матици српској. На уму му би само једно, да ови стихови угледају свјетлост дана. Погледа у небо и крадом се насмијеши. Знао је да га она с поносом гледа. И да је овим и своме народу и цијелом свијету дао много, а њиховој љубави подигао споменик, побјеђујући безњеницу!