Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Janko Andrić
Balada jednog rata
4. mart 1916.
Kerkira, Krf
Kapetan Draško Đuričić
11. Pešadijski puk „Karađorđe”
Druga srpska armija
Bogu hvala, preživeh onu tarapanu onomad na Kosovu. Ostadoh živ, zdrav i čitav, kada nas u zasedi, podno crne zvezde u noći, zaskočiše Arbanasi. Četir’ brata po pušci, tada izgubih na svoje oči, gledah kako im krvcu proliše tuđini. Čuh kako se deru Mijat i Kosta u jedan glas: „Seme vam se zatrlo”, ali znadoh da tako neće biti i da ne treba biti po pravdi božjoj. Nek svak živi po svojim načelima, nek hodi po ovoj zemlji čije je svako parče nečije, pa ga otadžbinom naziva. Nisam rođen i vaspitavan da mrzim zbog vere ili nacije. Neka… Sve se to zapisuje nekuda gore, iznad oblaka, daleko od ljudskog razuma i svesti, pa nek se tako i sudi. Svakome po zasluzi. I ja sam ubijao i ubijaću, ne ponosim se tim. Nikoga ne napadoh, nikoga ne povredih, a znam da i ti, koje gledam putem nišana, ništa nisu krivi ni meni, ni onom kraj mene, već samo politici. Skupštinska i stranačka gamad posejana svuda po svetu rađa samo plodove zabranjenog voća koje posle skupo prodaje običnom čoveku i uverava ga čak kako je on to dobrovoljno uzeo ili, još crnje, ukrao. Fukara.
Videh i čuh svašta na putu životnome, i smrt, i jauk, i vodu kako stane na par sekundi, pa nastavi, i čoveka s kojim u ovom trenu pričaš, a u sledećem pokopavaš – plitko, s prućem ukrštenim u obliku krsta koje prvi vetar sruši. Među nama, vojnicima i oficirima, zna se, ne uzimaš ništa od pokojnika u ratu, pa makar njegove čizme bile lakovane, a ti bos, svijen u nekakve krpe, marširao po snegu. Zla kob, garavo predskazanje. Svak ko je ukrao od počivšeg nešto i sam je, koliko sutra, bio isto. A i valja otići u zagrobni život s nečim, makar časnom sa’ranom. Kao što velim, videh svašta, ali i zaboravljam. Toliko gavrana leti podno neba da im se više ni broj ne zna, svaki od njih po jednu dušu prenese gore, na istinu.
Prepešačismo one vrleti usred ciče zime, po belom patosu što pucketa pod nogama ljudi i volova. I kralj Pera, s kojim jednu noć uz vatru prozborih poneku, barabar sa svojim narodom i vojskom. Kud oni tuda i on. Nema razlike. E, taj nas fakat razdvaja od drugih. Njih… Prečana, Bugara, Švaba. Oni na front idu u kočijama, kako čuh da je uradio onaj nesretnik Poćorek, a mi peške, po blatu i kiši. Ali opet ih gonismo sve preko Drine, rekoše mi tamošnja braća kako su zapomagali i kukali dok su bežali, kako su mislili da se sam đavo obrušio na njih. Ako.
Sretah polusmrznute i potpuno smrznute ljude, bledih lica i mrtvih očiju, činilo mi se da im se i duša pre smrti izvukla iz kodžanja[1] ne bi li pobegla što dalje od tog pakla i, gle čuda, hladnoće. Nekoliko čeljadi, još na pragu života, te nepoznanice, čudne i svirepe, behu mrtve u rukama svojih materi, tih hrabrih žena što su, očigledno, verovale u nemoguće. Krv se ledila u žilama tih dana i noći, što od minusa, a više bogme od prizora. E, kada bi svak video ono što sam ja ovim mojim, već izumrlim, očima, više bi cenio život, koru hleba i vreme. Ali ljudska je ćud takva da u životu traži samo lepotu, zaboravljajući da bez zla dobro ne postoji i obratno, potrebno je i ono, jedno drugo drže u sprezi, varniče, busaju se u grudi, a na kraju se razilaze ne bi li se ponovo sastali. Mora biti i prljavih ne bi li zamirisali čisti.
Stigosmo do mora, a ono lepo, plavo i ravno. Tako nam se i ovaj rat činio tada – ravan dokle god ti pogled puca, ne nazire se kraj. Ne može čovek koji nije s nama delio koru hleba na više od deset dana da razazna kakav je osećaj videti more nakon onolike snežurine. Ne može! Ne mogu ga ni ja preneti na ovu hartiju kako valja, to bi možda bolje uradio moj zemljak, Kragujevčanin, Stanislav Krakov, on mi se hvalio kako vodi dnevnik i kako piše da posle rata hoće sve ovo da pretoči u roman. Bog mu dao zdravlja, pa neka piše kada odloži pušku.
Bi tada more i onda čekanje. Ono mi je gore palo od hodanja po stenama Prokletija što ostadoše za nama. Rekoše kako čekamo da se gospoda saveznici dogovore ko će nas spasti, a potom pobrati lovor slave, preuveličan i donekle lažan. Čekasmo, čekasmo, gledasmo u tu pučinu i bi – bi ništa.
Tek nakon skoro dve nedelje primiče se nekako sramežljivo brod, jedan, pa drugi, treći, svaki tiho i neopaženo od strane galebova. Neke prevedoše nekuda u Afriku, preko mora, a nas na Krf, tu negde bliže, ali daleko, brate, svakako.
Opet kažem, hvala bogu, ja ne završih na ostrvu Zmija, kako zovu malecno ostrvo preko puta Kerkire, glavnoga grada. Malecno po površini, ali golemo po zlu koje na svojim plećima nosi. Nisu dovoljno duboke ono vode okolo nj da bi primile duše mrtvih ratnika i mučenika. Moj brat Tadija i stric Milutin su tamo. Kost i koža, ni ja nisam ništa bolji bio, ali me barem jevtika nije snašla. Eh, njih dvojica, najrođenijih, s kojima se sastadoh nekako, sudbinom vođen, na Kolubari, a potom ponovo u Prizrenu. Nakon toga se nismo razdvajali, uvek zajedno, nekako ti da osećaj da si kući, makar bila to laž i prikaza, sena. Svakodnevno se raspitujem kod drugih oficira, naših i stranih, kako su, da l’ su živi. I živi su, opet kažem, jer sve je u njegovim rukama, hvala bogu. Čiča je u malo gorem stanju, ali izvući će se i on. Biće dobro. Tadija se oporavlja i gura nekako, ali još nije za toplu sobu ovde u gradu. Kaže mi major Radušić, doktor po struci, da se nikada ne zna s tom bolešću. Danas jesi, sutra nisi. To me razdire i cepa, sama pomisao da bi moj brat mogao dole, u dubine mrke vode, u grob, tera mi jezu uz kičmu i suze na oči.
Svakoga dana stanem tamo dole kod pristaništa i dozivam ga, a on se nekako propne na jednu stenu i uzvraća mi, tako nam voda prenosi glasove i mašemo jedan drugome. Mašemo i plačemo jer ne znamo da li nam je to poslednji put da se gledamo, makar tako sa daljine, kao dve tačke izgubljene u svetovima. Da mogu, skočio bih i preplivao do njega, samo da ga zagrlim i vidim mu oči izbliza, što i planiram da uradim ukoliko kroz koji dan ne dođe on k meni, zdrav.
Šuška se po kuloarima da ćemo uskoro ponovo na front. Dobićemo nove puške, a meni žao da se razdvojim od moje „kokinke”, što me verno služi još od Bregalnice. Na kundaku sam zapisivao britvom dange kada god bih nekog brata izgubio u borbi. Prebrojao sam, nema više ni mesta gde da ih crtam, ima ih – 127. Mislio sam, ako poginem i ja, da će neko zapisati poslednju – moju, ali nije se desilo. Nije tako bilo suđeno. Možda će ova nova puška doneti, i to sa sobom. Ako donese, neka barem bude na tlu Srbije. Da znam da sam umro u matici, a ne negde – tamo daleko, u tuđini. Ne mogu da dočekam borbu, da se najebem majki dušmanima što me proteraše sa ognjišta.
- mart 1916.
Javi mi danas major Radušić – umro moj Tadija, ode bogu na istinu mučenik. Samo što napuni 19 godina. Nije stigao ni da se oženi, decu da vidi, života da oseti, rakiju da ispeče. Preduhitriše ga bolest i smrt. Jedan deo srca ode s njim u dubine mora, zapalilo se dabogda!
Zamolio sam jednog vojnika da me prebaci do mesta gde su ga spustili u more. Stigosmo baš kada je barka puna leševa, nekih bivših ljudi, s mojim Tadijom na vrhu isplovila sa Vida. Stajao sam sa strane, talasajući se u malenom čamcu i vojnički pozdravio mog brata, a potom se prekrstio. Čini mi se da su moje suze dodale onoj vodi još koji pedalj. Video sam mu oči u kojima sam žudeo da prepoznam svoj lik, ali bile su mrtve. Nisam stigao da ga zagrlim.
Jebem te živote!
- mart 1916.
Ode i moj Milutin za sinom u dubine. Ne mogu više ni da pišem o tome, ni da ikome pričam. Nadjačava me bol. Ruka mi se trese, a pogled muti.
Od onog avgusta 1914. samo se smrt gomila okolo mene, ne znam koliko je još mogu podneti. Moja Savka prva ode međ anđele. Pogodi je kuršum dok se probijala na Ceru do moje divizije ne bi li mi javila… Ne bi li mi javila da je naš Strahinja umro. Upala pluća usred leta ga pokosi par dana pošto sam ja otišao na front. A bio je živ i zdrav kad sam ga poljubio u čelo onog jutra, u zoru, kad sam kretao. Ne stigosmo Savka i ja da izrodimo još više dece, taj prokleti rat nas preseče. Zauvek.
Sve sam to izdržao, nepokolebljivo u nameri da prenesem bol kroz nišan, ali džabe… Džabe moj Draško, džabe. Sin prvenac mrtav. Podno zemlje, u čamovini. Samo mi ta slika igra pred očima dok jurim Švabe i Ugre. Ali kažem sebi, nisi jedini kome smrt diše za vratom, svakom čoveku kraj tebe je isto. Svak se brine za kuću, za ženu, decu, roditelje. Ako svako od nas poče da pada, pašće i front, država, kuća i neće nas biti više, ovako se barem nečemu nadamo. Prevalih nekako to, barem uverih sebe da je tako. Onda krete klanje na Kosovu, izgubih glas na nekoliko dana. Rekoh, ajde, proći će i to. I prođe, progovorih nekako. Potom Prokletije, proklete da su! Sve preživeh, ali kada videh onomad Tadiju kako mrtav leži na planini leševa i kako gleda put neba na kom nema ničega osim mog Strahinje… Tad se slomih načisto. To me dotuče.
I opet, jebem te živote!
Septembar 1916.
Sever Grčke
Ne znam ni datum koji je, ni dan, samo da je septembar i da krećemo u boj izjutra. Hvalim ti se, Bože, i tebi krsna slavo, Sveti Dimitrije. Goniću ih do poslednje srpske kuće i parčeta zemlje.
Ovaj rat mi uze sve. Ženu, dete, brata, jednog strica, drugog, još jednog brata, dve sestre, samo oca i majku nije i nadam se, njega. Od njih ni glasa otkad kretosmo iz Srbije. Valjda su barem oni živi i zdravi. Sanjam noću kako stižem kući s puškom preko ramena koju bacam i sve je dobro. Ali đavo bdi kada anđeli spavaju.
Pišem ove redove podno voštanice u nadi da će ih neko kući pročitati. Kada završim, stavljam pismo u džep i ono ide sa mnom u bitku, gde ću verovatno ostaviti dušu, ali znaju moji drugovi iz jedinice gde će biti, pa neka ga odnesu kući. A ako se desi da ostanem živ, lično ću ga predati kome treba.
- novembar 1918.
Sveti Dimitrije
Sačekao me je moj Vidan, mlađi sin.
Stigoh kući!
[1] Kosti.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.