Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије
Огњен Крњаја
Аустријски конзул
Александар фон Паулић, граничарски официр Хабзбуршке монархије, стајао је на прозору своје собе и замишљено гледао по крововима околних кућа који су се белили под снегом. Вече се спуштало над пограничним Земуном и улица беше пуста. Трагови људских стопа полако су нестајали под новим пахуљама.
Са свог прозора официр није могао да види обрисе града који се уздизао на другој обали реке, с оне стране границе. Града у коме је требало да започне своју дипломатску мисију у име свог цара Франца. Још откако су пре четири године српски устаници заузели Београдску тврђаву и варош, Аустрија је покушавала да тамо пошаље свог конзула. Већ неколико месеци Паулић је у пограничном Земуну чекао дозволу своје владе да пређе у устанички Београд. Ипак, сада му беше јасно да се то никада неће десити.
Паулић се поново окренуо ка високом столу од ораховине, на коме се из порцеланских шоља пушио биљни чај заслађен медом. У каљевој пећи у углу собе пуцкетала је ватра.
– Јесте ли за још чаја, herr Југовић? – упитао је свог госта уз учтив, помало изнуђен осмех.
Са друге стране стола седео је отмено одевени мушкарац, који је био отприлике истих година као и Паулић. Носио је црно одело, белу кошуљу са високом крагном, око које беше везана црна марама. Као гар црна коса била је уредно зачешљана, а лице оштрих црта красили су велики, таласасто уфитиљени бркови.
Иван Југовић, рођен у Сомбору као Јован Сарић, био је уз Доситеја Обрадовића најпознатији и најутицајнији пречански Србин у националној, политичкој и просветној свести устаничке Србије. И један од најобразованијих Срба тог доба. Основао је Велику школу у ослобођеном Београду и био главни носилац аустрофилске политике међу устаницима. Као повереник вожда Карађорђа био је у дипломатским мисијама у Бечу и у штабу руске војске у Јашију.
Те зимске вечери, крајем 1810. године, седео је у привременој резиденцији Фон Паулића у пограничном Земуну, видно незадовољан.
– Не, захваљујем се… – промрмљао је себи у браду, не скидајући поглед са хартије која је била на столу испред њега.
Потом је погледао у свог домаћина и храпавим гласом упитао:
– Зар се више ништа не може учинити, господине Паулићу?
Официр је променио израз лица. Погледао је на час на ћилим обешен на зиду собе, па на каљеву пећ, у којој је пуцкетала ватра. Напослетку је сео за сто.
– Нажалост, не! – завртео је главом. – По наређењу министра грофа Метерника, ускоро ћу напустити Земун. Желио сам најбоље, али…
Потом је одмахнуо руком.
– Но, не вреди сада о томе говорити! – потом показа на хартију која се налазила на столу. – Знате, мислио сам да ће то писмо промјенити ток повести!
Садржај тог писма Југовићу беше добро познат јер је присуствовао његовом настајању. Тог пролећа, уочи очекиване турске офанзиве на југу и изостанка најављене руске помоћи, у тренутку безнађа и очаја међу устаницима, вожд Карађорђе је тајно послао писмо генералу Симбшену, команданту славонско-сремске границе, у коме је нудио Аустријанцима да са својим пограничним трупама окупирају Београд. Стари барон је тај предлог дочекао са одобравањем и саветовао Србима да пошаљу делегацију у Беч. Српски Вожд је одмах послао Ивана Југовића, кога је тајно примио лично цар Франц Први.
– Мени је Његово величанство кајзер Франц лично обећао помоћ за Сербију! – рече оснивач Велике школе не скидајући поглед са писма на столу, као да говори самом себи. – Добио сам гаранције да ће аустријске трупе доћи у Београд и инштрукције како да…
– Знате и сами, herr Југовић, да Његово величанство није имало много избора! – Паулић подиже руку. – Министар Метерних је тих дана боравио у Паризу и добио је верло оштар одговор од француског императора по питању Сербије! Француска снажно подупире турског султана од самог почетка, а Аустрија не може Наполеону дат повод за нови рат! Не у тренутку када је и сама на кољенима!
Скупивши очи, Југовић је посматрао официра аристократског порекла и несуђеног београдског конзула. Био је стасит, веома леп, са великим и загаситим очима и густом, гргуравом косом, увек зачешљаном по војнички. Долазио је из богате загребачке понемчене породице. До своје четрнаесте године био је изузетан ђак језуитске школе, чудо од детета, који је полагао два разреда одједном. Прихватио се војничког позива и био међу најбољим кадетима. Сам је одабрао службовање на граници на изненађење свих. Желео је да буде тамо где је било најтеже и најопасније и где је био најпотребнији домовини. Осим немачког, говорио је француски и турски. Због својих изузетних особина, али и завидног иметка, доспео је до чина оберстлајтнанта и био је одређен је за будућег београдског конзула.
Југовић је још на почетку увидео да се ради о човеку који свој посао обављао лако, без хитрине, пренатрпаности и закашњења. Али, ако се радило о интересу његове домовине, знао је бити веома одлучан и бескомпромисан. Ипак, био је затворен и Југовићу се чинило да се официр креће у студеном оклопу, из кога се губио сваки знак личног живота.
– Никада нисам могао разумети зашто су Французи били против слободне Сербије! – уздахну Југовић. – Мислио сам да нам могу бити савезници!
– Наполеон и Французи сматрају да би сербска држава била врата Русије ка топлим морима и зато су склонили сербски покрет од очију цијеле Европе! Такођер, Наполеону је потребна јака Турска на јужним границама Аустрије и Русије! Стога вам Французи никада не могу бити савезници! Од њих ћете добит само ласкаве похвале и лажна обећања!
– Знате и сами, господине Паулићу, да је у Совјету и мед војводама преовладао руски утицај! Сви се уздају у руску помоћ!
– Знам! – на лицу официра се појавио кисео осмех. – А, знате ли ви што је мени оберст Фердинанд Перш, командант Земуна, говорио за сербске војводе за којима је некоћ преговарао? Да су несхватљиво и глупо поносни људи!
Југовић је на ту опаску погнуо главу. Након тога Паулићево лице поново постаде озбиљно.
– Русија не може у овом часу ни сама себи помоћи нити било што учинити без Аустрије и Француске! Над Русијом се надвијају тамни облаци! Наполеон гледа према истоку и прикупља своју La Grande Armée! Када буде спреман, кренуће у коначни обрачун са руским императором, а Русији ће бит потребан сваки солдат, свака мушкета и сваки фишек барута за одбрану властитог територија! Стога ће напустити фронт према Турцима и затражити мир како би се спасли француске инвазије! Али ви у Сербији то не можете видјети! Ви се тврдоглаво и узалудно заклињете у руско мајчинство и француско пријатељство!
– Нажалост, господине Паулићу, ту сте сасвим у праву… – Југовић подиже главу и погледа официра право у очи. – Људи који сада одлучују о судбини Сербије знају да ратују и бију душмана, али…
Ту је застао и погледао на час око себе, као да тражи праве речи.
– Не знају водити политику! Не познају дипломатију! Глуви су на поруке које ветрови доносе са запада и истока! Још нисмо ни Сербију ослободили, а они већ сањају о обнови Душановог царства…
– Незнање је слуга гордости, а тврдоглавост љубитељ амбиције! – одговори Паулић спремно, попут грчког филозофа из античких времена.
Потом је испитивачки подигао једну обрву, која се искривила попут турског јатагана. Показао је руком на комоду иза његових леђа.
– Овде имам још једно писмо, herr Југовић. Послато ми је из Беча са извесним инштрукцијама. Преко њега сам обавештен о тајним преговорима које је руски посланик Шувалов водио на Бечком двору, мало након вашег одласка. Руски император нуди Аустрији да окупира Београд, не би ли приволео нашег кајзера у савез пред Наполеонову инвазију. Ето, видите да сербски Вожд није једини који нуди Београд Аустрији…
Југовић изненађено подиже обрве јер га је ова спознаја погодила попут грома. За тренутак, сенка беса прође преко његовог лица.
– Господине Паулићу, на чијој страни је заправо Аустрија?
– Увек само на својој, herr Југовић! – овога пута Паулићево лице беше озбиљно и укочено попут воштане маске. – Судбина Београда се неће решити под његовим зидинама, већ за столом великих сила!
Настаде тишина. Чуло се само пуцкетање ватре у каљевој пећи.
– Ви морате разумети једну ствар – оснивач Велике школе отпочео је невољно, као да са великом муком бира речи. – Ми у најцрњем часу другог избора нисмо имали. Морали смо тражити пријатеље на свим странама…
– То је сасвим јасно, но сада се морате опредјелити, једном засвагда, чијем ће те се царству приклонити!
– Ми желимо савезнике и на истоку и на западу! – по први пут, чинило се да Југовић то изговара са одређеним поносом у гласу. – Таква је наша политика!
Паулић се благо насмешио. Израз лица му беше замишљен, као да се спрема да удели некакав добронамерни савет.
– Бојим се, herr Југовић, да ћете таквом политиком на крају изгубити све!
Настала је тишина. Чај у порцеланским шољама већ се одавно охладио. Пуцкетање ватре у каљевој пећи бивало је све тише, док је напољу хладан зимски ветар наносио нове сметове снега.
*
Наредне године Иван Југовић је поново именован за првог секретара Совјета а након смрти Доситеја Обрадовића и за попечитеља просвештенија. Након тога, у сукобу са русофилском струјом међу устаницима бива поражен и протеран из Совјета. Почетком 1813. године је напустио Београд и крајем те године умро у Великом Бечкереку, не остваривши своју замисао о судбини устаничке Србије.
Александар фон Паулић никада није испунио своју мисију и постао аустријски конзул у устаничкој Србији. Напустио је Земун и отишао у Травник, где је на месту конзула заменио Јозефа Митезера. Тако је, уместо београдске, исписао неке од најлепших страница травничке хронике.