Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Марија Алексић
Амрели из Васине улице
Парче неба над Београдом те 1903. било је посебно модро изнад угла Змај Jовине и Васине улице на Дорћолу. Имао је тај крај неки посебан дух старе београдске калдрме. Све старе архитектонске лепотице лежаху баш ту. Модрило неба над Дорћолом одисало је посебном свежином сваке засађене липе испред старих радионица. Сви који су послом долазили у тај крај журно су претрчавали улицу, још ако би их ухватио пљусак, не би им било спаса.
Умела је киша у мају тако да потопи дорћолску калдрму. Почела би негде око ручка да ромиња, само да завара старе аласе, онда би стала, па би опет тамо негде око пет кренула да удара и бије. Ко се нашао на улици, тешко њему. Срамота је било бити мокар до голе коже. Нико није смео себи то да дозволи.
Посебно је била занимљива субота, када се сваки поштени Београђанин сјатио на пијацу и кад би га задесила каква кишурина. Дечачићи од петнаест и нешто година би својим ножурдама претрчавали улицу и склањали се куд који, али угледни господин, ако га дочека киша са београдског неба, ако није имао испод чега да склони своју господску главу, тај би био изложен сраму.
Стара господа је знала за јадац, ех, па није могло баш тако то да прође. Знали су да, ако их задеси каква немирна непогода, могу се склонити у радионицу на углу Змај Јовине и Васине код старог Аврама Маце. Имао је тај на стотине једнобојних господских амрела које би лично правио ноћима. Моша Аврам Маца је био јеврејског порекла, али никад то није истицао. Водио се тиме да ако добро ради свој посао, шта је кога било брига ко му је деда, а ко прадеда. Свима је помагао и за свакога је имао топлу реч. Требало је знати само једно, ако хоћеш да водиш аброве о политици код Моше Аврама, немој ни долазити. Његова чувена реченица „Нећемо о политици” се препричавала и разносила улицама као какав јесењи лист отпао са дрвета. Политичка ситуација, што би рекô наш народ, беше тесна. Народ је мрморио у себи против Александра, псовао наглас краљицу, а Моша Аврам је поправљао и правио амреле.
„Продајем амрели”, знао је да из свег гласа виче док стоји на вратима старе радионице.
„Газда Мошо, како иде?”, упитао би га неки средњошколац, журећи да не закасни на час.
„Бога ти твога, гледај ти своја посла, трчи и учи рачун и земљопис, ти знаш за посао”, нашалио би се газда Аврам, смешећи се себи у брк. Мошини су стигли из Ниша, али није он то волео да истиче. Он је био Мојсијеве вере, али ни то није било толико важно за оправку једног кишобрана. Бар је тако мислио Аврам. Страховао је од кулоарских прича, избегавао и да стоји на улици кад би се повела каква сага о тренутној власти. Све би Моша мислио нешто да то нису жандарми што ’апсе – поведу причу, ти се упустиш и они те у’апсе. Кад би почео неко да тртља о јаловој краљици, Моша би уздахнуо и изговорио: „Ја правим амреле, мене политика не интересује.” Свака прича би се ту за њега завршавала .
„Само да ти кажем, постало је све невидљиво”, аминовао је продавац кишобрана сваком ко би хтео да извуче коју реч од њега.
Ноћу кад би легао, смишљао би нове ствари, како да продаја буде боља. Ни сам не зна како се сетио чувене реченице коју је поставио у излогу своје радње: „Амрел штити од влаге и назеба. Они штите одело и сам углед човека јер нико не изгледа добро кад покисне. Сваки Србин и домаћин треба да носи амрел да не би изгледао као адраповац.” Сам се себи дивио за ову реченицу. Сваки угледни господин коме је иоле стало до респекта у друштву морао је имати амрел, да не би изгледао адраповски, и продаја амрела је толико порасла да је Аврам Моша морао да смисли још нешто колику обавезу је осећао сада.
„Послаћу берберима натписе са слаткишима и нацртаним мацама, да им стоји у излогу радњи”, размишљао је.
Кад су се венчали краљ Александар и Драга, комшија Ђока је пришао Авраму да саопшти вест. Аврам је само одмахнуо главом, није он имао ништа с тим. Наопака ситуација терала је народ да се, где год седне, жали на ситуацију. А најлакше је сести код продавца амрела и кукати му. Аврам то није дозвољавао.
Начуо је он да се нешто кува тог маја 1903. Стално је гледао у оно парче неба изнад радње на углу Васине и Змај Јовине улице.
„Море, много је ово модро”, мислио је. „Тако било и кад убише књаза Мијајла.”
Боље му је да ћути и да не мисли. Шта има он да мисли о политици? Није он сад неки тако председник владе, па да мрси политику по чаршији. Страх га је гушио. Долазило му је да и он пусти глас, да каже ко су они, ал’ га стра’. Он је мојсијевац, ако му одузму фабрику амрела, шта ће онда? Говорио је себи: „Ћути, Авраме, боље ти је.”
Посебно је волео да прави дамске амреле у бојама и оне беле са чипком. Кад би дошла покоја београдска дама да му затражи, био би особито поносан на своје беле чипкане амреле за по сунцу. Били су мало скупљи, ал’ шта је он ту могао? Отиђи у Будим, па купи фину чипку, потроши за свилу, па много је то. Морао је да наплаћује скупље. А жао му кад пружи тим финим белим ручицама упакован амрел, а оне ваде новчиће из својих торбица фино шивених само за њих. Али они плави јаки амрели које је правио, па ти су могли послужити и као батина за оне неваљале. А што је волео оне беле који су такви док се не поквасе, па кад се потопе водом, постају црни. Поносан је био и на сунцокишобране који су служили за шетњу по Калемегдану. Сваком би говорио: „Боље ићи без доњег веша, нег’ без амрела.” Аврам беше мудар и свако је волео да чује његову мудрост. Посебно је људе интересовало мишљење о браку између краља и краљице.
А шта ти мислиш, а зашто мислиш, а што то тако… – на сва ова питања Аврам би имао једноставан одговор: „Аман, људи, не знам ја ништа, ја само правим амреле.”
Тог 30. маја Моша Аврам Маца је стајао на вратимa своје радње. Поздрављао би сваког ко би прошао и јавио се. Само су се чули кораци и отпоздрави „добар дан, добар дан”. Видео је он неку ускомешаност међу људима, али његове године и мудрост га је научила да не пита ништа. Сви су се нешто домунђавали, није ни он знао шта. Комшија Ђока, његов весник, налетао је хитро, као да га неко јури.
„Авраме, јеси л’ чуо?”, упитао га је.
„Шта јесам чуо, да је жипон из Будима поскупео”, Аврам је хтео да буде духовит.
„Аман, уозбиљи се, човече, убили су краља и краљицу ноћас”, избуљио је своје већ огромне очи Ђока.
„Немој о томе, реко’ ти ја ономад”, одговори Аврам.
„Убише краља и краљицу, истина је”, убеђивао га је Ђока.
Аврам је остао прибран.
„Не знам ја о политици, мој Ђоко, ја ти знам само правити амреле”, остао је доследан.
„Ја ти реко’, ти како ’оћеш”, одлетео је Ђока на другу страну.
Аврам се плашио да проговори коју реч сам са собом. И зидови имају уши. Може неко чути шта себи збори. Боље да ћути. Не зна он ништа, само да прави лепе и љупке амреле.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.