Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Tijana Branković
Alimpije
Sneg nije prestao da pada od Aranđelovdana. U dobrom delu dvorišta plot se više nije video, prohodan je bio samo deo oko kuće, štale, ambara i do velike kapije. Danka je ukočene prste polako otapala o paru koja se dizala iz velikog lonca na šporetu. Ne bi joj bilo toliko hladno da nije svaki čas izlazila u dvorište i pomagala ocu u poslu. Otkad su partizani oterali četnike iz tog malog mesta nadomak Beograda, svake godine pred Alimpija Danka je imala svoju razonodu – veliki i pomalo tajni slavski svinjokolj…
Partizani su ustoličili takav zakon da polovina svega što seljaci proizvedu ide državi, a država su bili oni. Ta polovina nije uvek bila baš čista. Pola brašna i kukuruza se moglo izmeriti, ali kada je u pitanju meso, to se nekako uvek delilo tako da njima pripadne više krtine, a seljaku mahom kosti. A kako je Dankin otac slavio mrsnu slavu usred posta i usred zabrane bilo kakvih verskih obeležja, partizanska polovina svinje nije bila dovoljna. Otud svake godine tajna operacija, kada je otac Marko krišom u vrtači klao svinju, pa zatrpanu ispod komiljaka i šaše, ostalih još od jeseni, vozio nazad i krio u bunaru, dok je drugu klao nasred dvorišta, kako bi što revnosnije ostavio svoj danak vladajućima.
Jednom prilikom je upitala oca zašto im partizani uzimaju pola svinje. Neiskvarenom dečjem mozgu je bila teško pojmiva veza između tamo neke države i njihove krsne slave.
Otac joj je dao duži govor, započevši ovako:
– Zato što je to tako, sine moj. Saveznici i oslobodioci Srba često se teško razlikuju od neprijatelja. Još onomad kad su ti prokleti Francuzi i Englezi pomagali naše Golgotom smlavljene borce – Solunce, pa im poklanjali čizme za promrzle i osakaćene noge, a prodavali pertle za kundake i tanad. Tako nam pomažu i partizani. Za prosperitet, kažu! Da nema više gladnih, da smo svi jednaki! I onda dođu i uzmi ti pola svega. To ti je, ćero, naše dobročinstvo. Ali nemoj ti da pričaš s nikim ovo što ti ja kazujem, isto krij to kao onu svinju što smo zaklali u Gajin-potoku.
Mala Danka, i da je htela, ne bi znala šta da kaže, jer joj je cela ta ujdurma ostala teško razumljiva, ali svakako zabavna, pa je tako nehotice bivala pomalo saučesnik u svemu tome.
Pored saučesništva u tim mutnim poslovima, imala je i tajnu, nekoga sa kim je rado delila sve ono što su joj često govorili da „ne kazuje nikome”. Danka je imala simpatiju. On je bio iz drugog sela, odmah iza šume, i često je terao volove tu kroz njen sokak. Svaki put bi zastao povrh sokaka da tobože nešto namesti na kolima, pa bi zazvonio zvonom što visi oko vrata volova i poslao njihov tajni znak, onda bi oni krišom popričali preko tarabe. Ti mali nestašluci i njegove prodorne oči golubije boje su činile Dankin svet velikim. Čuvala je tu tajnu od drugih, a pred njim nije imala nijednu. Za svinju u bunaru i Solunce znao je potanko i nikada je nije odao.
Dok je čekala da provri voda u loncu za šurenje, palo joj je na pamet da pita babu:
– Bako, zašto mi ne pravimo posnu slavu kada pada na post? Moja drugarica iz škole mi kaže da oni poste jer je mrs veliki greh za vreme posta i uoči Božića.
Baba je sedela na hoklici uz šporet i polako pušila svoj zamotani duvan dok je pepeo otresala u vatru. Bila je to jedna priča od davnina, koju je čula od svoje majke i koja se prenosila dalje kao kakav usud.
– Mrsimo zato što nam je smrt tako naredila. Grešimo se o Boga jer je moja baba Mica uzela greh na sebe onog dana kad je sav taj usud počeo.
– Pričaj mi, pričaj mi, pričaj mi – molila je Danka baku. Volela je da sluša priče od davnina, nezaboravljene, ali izmenjene vremenom i protkane nitima koje su tkale suđaje i duše predaka. Magične i tragične u isti mah, istinite i umotane fantazmagorijom.
Prizvavši sećanja, baba je otpočela svoju besedu. Vratila se u vreme kada je i sama bila uzrasta kao Danka i isto ovako željno čekala da čuje od svoje majke zašto je njihova slava mrsna usred posta.
Bilo je to vreme zime, bližio se deveti decembar. Post. Cela Srbija daleko je od mora, a to njihovo mesto daleko je i od reke. Svinja je uvek bilo, kokošaka, krava, konja. Pasulja, kukuruza, pšenice, ovsa, ali vražja riba se nije mrestila u Belovoj jaruzi. Retka roba i skupa, isto kao slatki kakao. Seljaci to nisu kupovali. Baba Mica se spremala da krene u Rakovicu na pijac. Peške. Rano izjutra, pre prvih petlova, da stigne da se vrati pre gluvog doba. Uprtila je jedan ceger i starog psa, avlijanera, da je prati usput i pravi društvo.
Te večeri nije došla kući. Sledećeg jutra vratio se samo pas.
Svi iz kuće krenuli su da je traže. Usput je nisu videli, pa se uputiše u policiju u velikom gradu da pitaju tamo. Tamo dobiše strašne vesti! Baš juče po podne, na starim šinama podno Rakovice, gde voz nije prošao godinama, našli su jednu ženu koja liči baš tako kako su opisali baba Micu. Ne znaju šta se zbilo, izgleda kao da je udario voz, ili možda rastrgli besni psi.
Utučeni i slomljeni, krenuše kući da spremaju sahranu.
Par sati kasnije, potišteni, vukli su se kroz Krive njive ka selu. Sa obe strane krivudavog kolskog puta prostirale su se njive pokrivene snegom. Preko prostranih poljana šibao je jak vetar zviždućući i uvlačeći zimu u kosti. Na proleće je tu rasla pšenica, kukuruz i suncokret. Kasno leto i rana jesen su mirisali na mleveno brašno i hleb koliko su se te poljane žutele i zlatile bogatim usevima. Tamna istorija je krila krvavu grobnicu. Hiljade i hiljade tifusnih je svojom zaraženom krvlju i poganštinom zalivalo ovu zemlju crnicu. Obe strane puta bile su posute mrtvima koje je pegavi tifus odneo krajem Prvog svetskog rata. Iako plodna zemlja, seljaci su govorili da je ukleta. Do dana današnjeg u njih se uvukla navika da se prekrste pre prvog zalogaja pogače.
Po povratku kući, prilazeći ulaznim vratima, na drugom basamaku su ugledali neki smotuljak umotan u braon papir. Ćerka se uplašila, pa je prišao muž. Pažljivo je odmotao smotuljak, ne odižući ga od zemlje. Kada ga je razmotao, ustuknuo je tako naglo da umalo pade nauznak. Malo se dozva, pa kao da se oraspoloži, preskoči smotuljak, otvori vrata širom i utrča u kućerak. Tamo ga zateče mrak i pusta soba, ugašena vatra.
Zbunjeni, priđoše prvo paketu, pa i oni ustuknuše. Unutra, uredno zapakovana i složena, beše sveža riba. Nepomične oči uzvratile su im pogled podrugljivo i hladno. Pored silne tuge, sada ih je sve morila još veća sumnja. Sa kobnog puta vratila se i riba…
…
Prošlo je četrdeset dana otkako su ispratili baba Micu, a ćerku je i dalje morio onaj paket sa praga. Nikako nije mogla da prihvati da se sve tako zbilo, pa reši da ode kod jedne vračare u selo pored.
Spremila se i uputila, opet preko Krivih njiva do Taraiša, gde je ova živela. Kako je kročila u kuću, vračara je dočeka i reče:
– Znam šta išteš, idi sad i navrati sutra jopet. Doneside mi smotuljak i patrljak drveta sa ulaznih vrata iz levog ćoška odozdole. Tada ću ti kazivati šta te mori.
Izjutra ćerka stade prikupljati šta je starica tražila. Uze smotuljak, ali kad krenu ka vratima, bi joj žao da ih ošteti, nije htela da se vidi sa sokaka. Tako ode do kredenca, pa otkinu od njega iz donjeg levog ćoška.
Stiže kod vračare, dade joj smotuljak i ova ga polako razmota. Kako je ugledala komad drveta, razljuti se i stade vikati na ćerku:
– Prokletnice! O’š da ti kazujem tajne i prizivam sile, a ne’š da oštetiš dveri! Proklinjem te, kujo! Jedno će ti ženskinje potomče ovaj usud primiti i samom vragu kazivati i on će je zgromiti tak da od nje ima ostati ’vaki smotuljak. Tačno kad bidne imala 10 godina i 21 dan! – Tako reče i baci komad drveta u vatru od šporeta tu pred njom.
Kada se vratila, ukućanima je svečano objavila:
– Neka je prokleta vračara i dan kada je majka krenula po ribu! Nećemo nikad više postiti za Alimpija. A ako ima kakvog usuda, neka sve padne na moju dušu, ako dosad nije palo na dušu moje jadne majke!
Tako je i bilo. Od toga dana nikada nisu postili za Alimpija. Usred posta mrsili su i nastavili da slave slavu i onda kad partizani nisu to dozvoljavali. Malo krišom, malo uz pomoć buta od svinje, koji je većma pripadao oslobodiocima.
Baba je hitnula dogorelu cigaru u šporet i rekla maloj Danki da nikome ne priča ovo što je čula: – Nikad ne znaš gde On promaja niti ko sluša, vrag nema rog na čelu, pa da viče. Dete moje, jezik za zube, ne budi glupava! – tako je izmudrovala i završila pripovedanje.
Danka je imala utisak kao da se smrklo, da je prošlo celo jedno vreme dok je slušala priču, a ne svega pola sata. Najednom je shvatila da je to druga tajna vezana za njenu slavu o kojoj nikome ne može da priča. Nikome osim svojoj simpatiji.
Začula je zvono kako klapara napolju i srce joj je poskočilo. Jedva je čekala da vidi taj iskreni osmeh kada mu se prišunja iza kuće. Radovala se da mu ispriča još jednu uvrnutu priču.
Ustala je i rekla da ide napolje, pa istrčala pre nego što je baba išta rekla.
Bio je tu, kao i uvek, tobože skupljao džakove što su kanda ispali sa kola. Počastio je smeškom i toplim pogledom, Danka je osećala kao da u tom trenutku ima sve na svetu. Dotrčala je i uvukla se između tarabe i žbuna i odmah istrtljala sve što je upravo čula.
Smešak mu je ostao na licu, ali su mu se oči smrkle, nisu bile vesele i nebo-plave kao i obično. Progovorio je drugačije nego što ga je ikad čula: – Dano, Danice, misliš li da usud spava? Zaboravlja. Znaš li ko je stavio tu ribu na prag i otkad ja čekam svoj dug? Vazda su vam svinje dolazile glave!
Nije stigla ni da se prepadne, nije stigla ni da razume, u nekakvom magnovenju samo se zapiljila u te prodorne lepe oči i onda odjednom mrak. Tama je pojela sve.
U dvorištu je sve nastavilo svojim tokom. Došli su partizani po svoju polutku. Otac ih je častio i komadom plećke od svog dela. Otišli su namireni, dok se u bunaru krišom hladilo celo jedno pečenje spremno za Alimpija.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.