Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Jovana Kuzmanović
Jusufove oči
Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!
(M. Rakić)
Jahao je brzo, kao da ga sâm šejtan goni. Prašina se uzdizala iza njega, kao da ga i ta prokleta zemlja proganja; i zemlja, i kletva onog praha u koji su se pod njegovim nožem lagano pretvarale te lepe plave oči. Bušio ih je i gulio sa strašću s kojom je uvek izvršavao naređenja – Jusuf je znao da se samo tako napreduje, da će samo tako steći viši čin, a onda i bogatstvo i druge privilegije koje uz sve to idu… Pa i mesto u dženetu jednog dana… Kad mu je njegov aga naredio da oskrnavi nevernički manastir, sa žarom je prionuo na posao. Žarom srca i ledenim nožem.
U crkvi je bio polumrak. Neki pogani miris širio se svuda. Opojan. Nevernički. Što pre završi, to bolje. Kad je ugledao prvu suzu kako se sliva niz kamen, Jusuf je pretrnuo. Pod oštricom se jasno ocrtavala kapljica – voda, vlaga iz stene – njegov mozak je uzalud pokušavao racionalno da objasni stvari. Ruka mu, međutim, nije ni zadrhtala. Grebao je prilježno, detaljno, čvrsto rešen da ni trag tog modrog pogleda ne ostane iza njega.
Sada je jahao kao mahnit da sustigne ostatak vojske. Dok je on obavljao svoju svetu dužnost, ostale akindžije već su odjahale dalje. Nije to bio nikakav problem – stići će ih on, znao je, ali mu je srce usahlo pri pomisli da niko neće videti kako je prilježno obavio svoj posao.
Niko osim nje…
Niko neće saznati ni da se na izlazu iz mračne crkve osvrnuo da još jednom vidi svojih ruku delo, a onda stao kao ukopan: sa zida ga je prostrelio pogled njenih ledenoplavih očiju. Pogled koji nije uspeo da ubije…
Priviđenje premorenog uma, ubeđivao je sebe. A možda i posledica onih čudnih isparenja, ko zna…
Znaš, oduvek sam se plašila noževa, šaputala je, kao senka, drhtava i prelepa senka. Nije znao ko je ona, osim da je sigurno plemenita roda, bar sudeći po odeći, ali i načinu na koji je oslikana. Viđao je već njeno lice i ranije – doduše, nikad tako bledo, nikad tako prozračno. Gospa puna bola, ali visoka i uspravna kao stena. Bio je ubeđen da ga odavno prati. Gledala ga je. I eto, ukazala mu se prilika da zauvek uništi taj pogled, da ga ugasi… Da dokaže Mehmed-agi da je vredan pruženog poverenja. Ali…
Jahao je kao da ga gone stotine hajduka kroz noć, starim carskim drumom. Nije on to znao. Za njega su svi ti bezbožnički putevi bili isti. Prljavi, pusti, mračni… Sve mu je zaudaralo na balegu, seljake, suvu slamu… Ali pravila buljuka bila su stroga: s druma se ne odstupa, slede se naređenja i ne postavljaju se suvišna pitanja.
„Ko je ona?”, bilo je jedno od takvih pitanja, koje ga je neprestano morilo. „Ko si ti?”, šaputao je poluglasno.
Nešto je rekla. Ili je to bio samo vetar. Ponovio je pitanje. Nebo se kovitlalo kao pred oluju. Jusuf je sjahao s konja.
Srce mu je snažno tuklo. „Ko si ti?”, viknuo je u mrak. Od trena kad je završio svoj surovi posao znao je da će taj neugasli pogled ostati zauvek uz njega, da će ga taj zaslepljujući sjaj ispod njenih trepavica pratiti sve do Carigrada, da ni vlastitu ženu više neće moći da pogleda u oči plašeći se da ne vidi one uklete suze… suze freske koju je svojom rukom oslepeo, a koja je opet progledala…
I bila je tu. Stajala je u senci, poput utvare iz kakvog snoviđenja, mračnog… kismet u liku žene carskog stasa. Baš kakva sudbina i treba da bude, pomislio je. Njen čemer nije razumeo, ali je svaka pora na njegovoj koži podrhtavala. Zemlja je mirisala na kišu, a kao da je odnekud dopirao i zadah krvi.
„Ko si ti?”, šaputao je… pa molio… onda i vapio. Bacio se na kolena i gotovo zavijao pred njom. „Ko si ti? Šta hoćeš od mene?” Tako kukajući, na kraju se srušio u prašinu i zaspao.
Bitka je počela u ranu zoru. Jusufa nije bilo u redovima turske vojske. Jutro je došlo i prošlo, a mladi akindžija ležao je u prašini i spavao tvrdim, mrtvim snom bez snova. Niko ne zna koliko je tu ležao kad su ga konačno našli i izveli pred Mehmed-agu. Iskusni vojskovođa je strpljivo ćutao i čekao, ali Jusuf nije imao nikakvo razumno objašnjenje u svoju odbranu. Buncao je nešto nerazgovetno, nešto o očima, noževima, sudbini… Na pitanje zašto nije stigao vojsku na vreme, samo je tužno odmahivao glavom i ponavljao: kismet.
Kazna za dezertere oduvek je bila smrt. Aga se, međutim, osećao milosrdno posle velike pobede nad kaurskom vojskom, pa je preinačio presudu: „Pa dobro, kad već ne ume ništa sem da bunca o očima, neka mu i bude – oslepite ga i ostavite kraj druma. Pa nek mu Alah odluči dalju sudbinu.”
Niko ne zna šta je posle toga bilo sa Jusufom. Neki kažu da su ga ubili hajduci, drugi da su mu presudile divlje zveri, treći da se sam bacio u provaliju. Tek, i dan-danas u tim krajevima kruže priče o utvari bez očiju, što luta po okolini Gračanice, spotiče se i šapuće, jedva čujno: „Ko si ti?”
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.