У Граду радости је збирка Стевана П. Бешевића, односно збирка пеасма у којима аутор са извесном иронијом и сарказмом говори о „најбољем од свих светова”, односно о „Граду радости”, како и сам метафорички каже. Ово дело написано је као нека врста спева, као низ међусобно повезаних песама, од којих свака има своју средишњу тему, нема епске радње која их везује, па ни ликова и њихових судбина, али У Граду радости је књига која представља много компактнију целину него што су збирке многих поета у којима су њихове песме из одређеног временског периода, или тематски просто прикупљене, састављене, по некој логици поређане и једино што их повезује су стил аутора и он сам.
Али у оваквој збирци као што је Бешевићева У Граду радости постоји не само осећај да се аутор у некој фази живота опсесивно бавио одређеном темом већ и да су песме наменски писане да произилазе једна из друге, да се надопуњују, да, чак и када могу да се читају саме, боље их је посматрати заједно и прелазити оним редом како их је писац поставио. Постоји у овој збирци Стевана П. Бешевића и нека врста композиције збирке. Али то се не осећа као нека намера.
Збирка У Граду радости претендује да остави утисак да су песме настајале спонтано, да су једноставно пратиле мисли писца, да ништа није намерно, тенденциозно, али, када се аналитички сагледа, та збирка је готово спев, чији су саставни делови повезани као разрада теме у правом спеву или лирском роману. Постоји у збирци У Граду адости увођење читаоца у тај песников свет који описује, а који није ништа до друго до саркастично представљање овог нашег света и живота. Алегорије Стевана П. Бешевића у збирци У Граду радости су убедљиве, али оне не забављају и неће насмејати као Јутутунска Јухахаха Јована Јовановића Змаја или Рајске новине Милутина Илића – овде ће вас приказ тамне стране нашег света уплашити, разљутити, изазвати одвратност.
Несумњиво је да Стеван П. Бешевић користи модерна песничка средства, тривијалне слике из стварности, којима даје велики значај, натурализам, асоцијације, али је традиционалан у композицији, која је релативно једноставна, може се пратити, нема фрагментарности и зато је читаоцу који се по први пут сусреће са збирком У Граду радости Бешевићево стваралаштво некако блиско, стих је познат, певљив, он тече као и саме емоције и запажања песника. Поезија није много захтевна за одгонетање, али је врло слојевита и проницљивом читаоцу може дати обиље материјала за размишљање.
Генијално је, наравно, то што Стеван Бешевић у збирци У граду радости заиста као да преузима улогу да читаоцу представи некакав свет који он не познаје и чини то по истом принципу како би то чинио неко ко, рецимо, описује неки свет фантастике… И можда баш у тој премиси да ми Град радости не познајемо, односно нисмо досад погледали наш свет таквим очима, можда баш у томе лежи Бешевићева оригиналност, док нас пушта да сами откривамо паралеле, сличности, да увиђамо како је срећно пронашао поређења, како збирка У Граду радости обилује тако важним увидима у многе сегменте нешег света и живота да читалац постепено постаје његов истомишљеник и ужива у заједничком путешествију кроз „Град радости”, у коме увиђа све више и више греха, скарадности, људске глупости.
Можда су интересантни и моменти где се Бешевић буни против „зала” свог времена, где убраја стране утицаје, џез, па лирски субјекат делује као конзервативни пустињак:
…Звижди на морал и на „емфазу”,
Када би пала о томе реч,
Сва је лепота сада у џазу,
Тон дају Црнци, Париз и Беч…
Боксер је данас на свакој цени,
„Шампион” неки, плећат и јак,
Песница сад је свуд на арени
„Укуса” доброг једини знак!…
Али он заправо говори о масовној појави одвајања од истинитих и друштвено потребних вредности.
Посебно су упадљиве песме из збирке У граду радости које говоре о стварном ужасу сиромаштва и глади између два рата на нашем поднебљу, када он и пише. У том смислу упечатљива је песма Булбулдер, као и она по којој је збирка названа, што није случајно (У Граду радости), у којој је реч о богатим наследницама из грађанских кућа, које остављају одојчад, децу која су настала у њиховим ванбрачним авантурама, у сиротишту. Бешевић очигледно као крајњи грех сматра небригу о деци, о потомству. Хирове и грехове које деца испаштају он овде осуђује, и ставља их у контраст са нежним, чистим, анђеоским, приказујући над једном бебом анђела чувара…
Бешевићева поезија је сва у знаку скретања пажње на стварне проблеме овог нашег света и живота, те у последњој песми збирке У Граду радости он износи своје поетичке и етичке ставове о томе шта је његова поезија и шта, уопште, према његовом опредељењу она треба да буде, где се приближава социјалним песницима и ставовима Светозара Марковић, иако су по уметничкој вредности његове су песме далеко од искључиво дидактичких и друштвенокорисних – оне су, можда, замишљене као сведочанство о свету и животу и мотивација за људски дух који треба да донесе бољитак:
Нек жицама тресе испод вите брезе
Поета, заљубљен у себе и – жене,
И нека им пише риме на лепезе.
Што заноси друге, не мора и мене.
Знам, лепо је чути и салонске верзе.
(Сваки век је разне „музиканте” требô.)
Али са терасе трговачке берзе
Не желим да правим „излете у небо”!
„Летео” сам и ја у сновима к небу,
Но и тад сам свагда (тако правда хтеде)
Сневао о Земљи и крвавом хлебу,
Што га бедни Човек са уздахом једе…
Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава издао дела многих српских пенсика међу којима су Риста Одавић, Димитрије Мита Поповић, Милутин Илић, Војислав Илић, и други…
КњигуУ Граду радости можете наручити ОВДЕ.
Сва дела Стевана П. Бешевића можете видети ОВДЕ.