Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Прва награда
Дамир Прашникар
Деда Јовин Ђурђевдан
Када сам наследио кућу свог деда-стрица, Јове Уљарева трговца, на таван сам само бацио поглед и видео непрегледни низ прашњавих кутија са документима, рачунима, старим свескама… Касније, рекох себи, попећу се и ослободити таван за адаптацију. Биће то лепа соба у поткровљу.
Пар месеци касније, бацајући расквашене кутије кроз таванска вратанца (подсетник: поправити црепове), пред ноге ми испаде фасцикла; некада је вероватно била плава, али су је деценије обезбојиле и пожутеле. Замахнух да је бацим на гомилу испод мердевина, али ми рука застаде кад угледах кратак натпис наливпером: 6. мај 1949.
Шести мај; Ђурђевдан? Кроз главу ми пролетеше разне приче које су се испредале о деда Јовином Ђурђевдану. Била је то мала породична мистерија која је забављала генерације мојих сродника. Наиме, сваке године, целог свог живота, рекло би се, деда Јова је на Ђурђевдан устајао рано и некуда нестајао; целог дана га не би било, а увече би се вратио, уморан и прашњав, са мрљама зноја испод пазуха кошуље.
Родбина га је зачикивала да је он верник и да одлази некуда да прославља свеца, на шта би се деда Јова љутио црвеног лица: „Ви добро знате да сам ја у души левичар, комуниста. И увек ћу бити. Ћутите, балавци!”
Један комшија је тврдио да га је видео на Ади Циганлији, али тај комшија је мислио и да је син краља Александра по имену Никифор. Моје млађахне рођаке су сматрале да деда Јова има љубавницу код које одлази само једном годишње, и која се зове Ђурђа, што је за мене, наравно, била преиспољна глупост.
А сада сам у руци држао фасциклу на којој је био исписан тајанствени датум. Инстинктивно сам осетио да ћу сазнати тајну деда Јовиног Ђурђевдана.
У омотници је било неколико пожутелих докумената, формулара искуцаних на мрљавој писаћој машини, али и истргнути делови свезака на линије са дневничким записима. Један дневник је био вођен кратким, одсечним реченицама и четвртастим штампаним словима. Други – исписаним увојцима женског рукописа.
Ево тих докумената, по редоследу настанка.
Народна република Србија
Шефу сектора, Управа државне безбедности
Број: 02/П – 122/48
Београд, 12. 11. 1948.
Поверљиво
Предмет: Извештај о извршеној безбедносној провери Драгице Чиклован
Чиклован (Миленко) Драгица, са надимцима Даша и Беба, рођена 1926. у Сакулама, након рата пребивалиште у Панчеву и Београду. Неудата, Српкиња, образовање Нижа гимназија у Панчеву. Познаје немачки и мађарски језик. Чланица КП од септембра 1946. Неудата, без деце. Живи у Београду, у заједничком домаћинству са тетком са очеве стране, Милицом Чиклован. Од најближих сродника: отац Миленко, мати Марија (пок., рођена Геза), браћа Стеван и Милан, сестра Нада.
Није кажњавана. Током НОР држала се пасивно, али су браћа након октобра 1944. приступила КП и НОВЈ. Иако је мати мађарског порекла (Дебељача), са рођацима с материне стране не одржава контакте. Нико у породици није исказивао симпатије за стране фашистичке и домаће издајничке групације, нити за ИБ.
Склона локализму, у смислу намерног коришћења локалних банатских израза, спрам службеног српскохрватског језика.
Председник кућног савета (оп. веза „Вељко”) тврди да нема контаката са антинародним елементима. Приликом претреса стамбених просторија није пронађен сумњиви материјал, осим књиге нар. непр. Николаја Велимировића Рат и Библија, која служи уместо ноге од ормара.
Сматрам да је Драгица Чиклован подобна за послове дактилографске службенице.
СФ-СН!
Оп. радник: В… Б…
Дневник Јована Уљарева
- XII 1948.
Нова девојка запослена као дактилограф код друга Стојана. Сви смо почели да причамо о њој, лепа, црвенокоса, има 22 године, а још неудата! Женскиње су, наравно, љубоморне, мисле да је била свима на извол’те, па је више нико неће. Застарело схватање!
Данас сам купио нови радио-апарат, Космај 48. Кабл не ваља.
- XII 1948.
Кад сам напуштао канцеларију око 14 часова, дошло је до краће узбуне и лифтови су били заглављени на пола сата. У лифту сам био са другом Боројевићем и са новом дактилографкињом, другарицом Драгицом. Друг Боројевић је хтео да пуши у лифту, али смо га другарица Д. и ја спречили, како се не бисмо погушили.
Она је из Сакула, као и мој деда Никола, изгледа да су били комшије.
Код куће није било електрицитета, па нисам слушао радио.
- XII 1948.
Спремамо се за прославу Дана армије. Из КОС нам пребацили своје предмете од марта, кажу да нису за њих; друг Марко каже да морамо да их одрадимо до петка, иначе ће летети главе.
Да бисмо брже завршили, доделили су нам дактилографкиње са других одељења; мени је запала другарица Д. Ради брзо и ефикасно, не прави грешке.
Радио не ради, или ја не умем да га наштелујем.
- XII 1948.
Све смо одрадили, друг Марко нас је похвалио! Након посла понудио сам другарици Д. да одемо до кафане. Након два пића она се опустила и дуго смо причали. Када смо изашли из кафане, већ је увелико била ноћ и снег је завејао све до колена. Отпратио сам је кући на Дорћол; милицајац нас је успут зауставио, али је само салутирао када смо му показали легитимације. Пољубили смо се двапут (Д. и ја, не милицајац). Допада ми се мали младеж поред њених усана, и како јој мирише коса.
- XII 1948.
Прослава се завршила. Друг Боројевић је добио орден, а и заслужио га је. Иако за хапшење А. Х. и Црног није био директно заслужан, препознат је његов напор и исправно усмерење.
Пошто смо имали радне задатке до касне вечери, другарица Д. и ја се после нисмо дружили. Од наредне недеље она се враћа у канцеларију друга Стојана.
Скроз сам заборавио на радио-апарат!
Дневник Драгице Чиклован
- децембар 1948.
Сутра је дочек! Знам да ћемо у Управи имати прозаичну прославу, са много певања, лошег пића, хладног печења и тужних папирних украса. Из АФЖ су нам још летос јавили да се не помиње никакав Деда Мраз (још једно одвајање од Совјета), већ да једни другима честитамо у духу изградње социјализма, са сумирањем рада у претходној години.
Али ја се радујем једној другој прослави: када се у Фирми све заврши, код мене ће доћи Јова, да у поноћ једно другоме честитамо насамо. Ако не рачунам тетка Мицу, за коју се надам да ће задремати…
- јануар 1949.
О, дивне ли Нове године! Пишем ово увече, јер сам цели дан провела са Јовом. Није преспавао код мене иако сам га позвала, желео је да очува мој углед код тетке; колико је у канцеларији службен и строг, челичног погледа, толико је у приватним приликама… стидљиви дечарац, не знам како другачије рећи.
Данашњи дан нам је био обома слободан, па смо шетали по завејаном граду. Мислим да смо прошли километре и километре, нисмо желели да се овај дан заврши. Камо среће да се и убудуће понови!
- јануар 1949.
Другарица Анђа се тешко разболела, или тако кажу. У трен ока њен радни сточић је остао празан. Док сам се освестила шта се догађа, већ сам била у канцеларији друга Бранка и он ми је диктирао депеше.
Највише страхујем када ми диктира кратке налоге за „Кројача”. „Кројач“ је, како ми Јова тихо каже, злогласни и тајанствени лик у Управи. Када му друг Бранко (или друг Марко) пошаље налог, то значи да ће неко нестати са лица земље, народни непријатељ, ибеовац, кртица у Управи… Без трагова, без објашњења.
- март 1949.
Добили смо одобрење! Јова и ја ћемо се венчати! Честитке на све стране, тапшање по рамену, ракија и мезе.
Поклонио ми је привезак за ланче са ликом насмешеног месеца. Какав детињаст и јефтин поклон, али ми је дражи од златног прстена, пошто долази од мог Јове!
- мај 1949.
Урадила сам страшну ствар! Када је друг Бранко отишао на службени пут, на столу му је остао документ од неколико страница. Био је шифрован, и у тренуцима доколице сам помислила да би био прави изазов рашчивијати га.
Шифра је била једноставна, супституциона, било је сувише лако. Али забава разоткривања је уступила место ужасу: ово је била листа за хапшења и тајна стрељања! Имена и презимена, са њиховим кривицама. Прелетела сам погледом по списку за хапшење: другарице Анђа, Стојанка… Другови Шамбек, Боројевић, Кекић… А онда људи ван Управе – чланови КП и разни други.
А ледена рука страха ми обухвати утробу када сам прочитала име свог брата: Стеван Чиклован, Сакуле, опасан совјетски симпатизер; хапшење, строги затвор.
Јову ћу видети тек прекосутра, морам му ово испричати, мора ми помоћи да некако ово лудило спречим!
Народна република Србија
Шефу УДБ
Број: 16/СП – 49/49
Београд, 06. 05. 1949.
Строго поверљиво
Предмет: Извештај о извршеној ликвидацији
Након кратке и ефикасне оперативне обраде података стигло се до закључка да је Драгица (Миленка) Чиклован изузетно непоуздани елемент у Управи, те да је њено даље присуство не само излишно већ и изузетно штетно по Управу и по социјалистички пут наше земље. Пошто је прихватила мамац и без зазора и гриже савести дешифровала намерно подметнути документ, доказала је да је спремна да зарад личних обзира и родбинских веза изда и службу и земљу. Штавише, у најкраћем времену ми је пренела целокупан садржај документа који је носио ознаку „државна тајна”, што представља флагрантно кршење основних начела наше Службе.
Донета је одлука о превентивном деловању против Д. Чиклован и спречавању даље контрареволуционарне активности.
Д. Чиклован сам под изликом шетње по природи одвео у пусти део Аде Циганлије, где је усмрћена са три хица из службеног пиштоља који ми је поверен. Њен леш је закопан на месту које је само мени познато.
Предлаже се њено ретроактивно искључење из КПЈ.
СФ-СН!
Оп. радник: Ј. У. „Кројач”
Уз овај последњи документ био је закачен и мали привезак за ланче, са ликом насмејаног месеца.
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.