Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Renata Cvetkov
Lazina tajna
Sombor, godina 1895.
Na jednom kraju astala čikovi, iscepkane domaće flekice, žute kao dukati, rasute po stolu. Na drugom kraju, iz belog rukava, izvire ruka i pero. To je ruka lokalnog đilkoša Laze Kostića. Piše. A uvek se tako opravi kada reč stavlja na papir. Belo odelo ovog pesničkog genija nagoveštavalo je da stvaralački čin mora biti svečan. Uvek tako ponosan, samouveren, prkosan i otvoren kô vojvođanski prozor, kibic fenster, za posmatranje šora. U toj somborskoj kući na lakat nastajale su pesme prepune motiva: od biblijskih, preko antičkih, do motiva ljubavi, smrti i rodoljublja. Napisao je oko 150 lirskih, dvadesetak epskih pesama, balada i romansi. Ipak, borba srca i mozga u njegovoj poeziji je ono po čemu ga poznaju ’di god pošli.
Lenku Dunđerski, najmlađu kćerku svog prijatelja Lazara Dunđerskog, upoznao je 1891. godine. Trideset godina mlađa, Lenka je bila zabranjeno voće na natkasni Lazinog života. I zalud čast i to što je prijatelj njenog oca, zalud razlike u godinama i društvene prilike tog vremena. Ne, nije Laza smogao snage da pred njom i njenom lepotom navuče firange svoga srca. Takav prkosan i ekscentričan romantičar s krecavom kosom, čakširama peglanim na crtu i ibercigerom preko leđa, nije mogao landarati. Zavoleo je Laza lepotušku Lenku. A ni ona se nije ačila. Svideo se njoj Laza još onomad, kad je uz fruštuk slušala priče o namazanom pesniku. Unterhaltovali bi svaki put kada je Laza dolazio u posetu njenom ocu, glavi ove srpske plemićke porodice.
U to doba ušorena sela prvi put su imala čaj, kafu i šećer, pa eto razloga za kibicovanje s mlađanom Lenkom. Pokušao je Laza svoje emocije alaliti, nije da nije. Čak je i svom dobrom prijatelju, Nikoli Tesli, provodadžisô Lenku. Pisao mu je o devojci izuzetne lepote i dubokog šlajboka. Ali Tesla nije bio zainteresovan za rasipanje elektriciteta na udavače. Razapet između moralnog i emotivnog, pokušavao je da nađe način koji bi zauvek stavio tačku na tu zabranjenu ljubav. Čak je pokušao da spas pronađe u manastiru Krušedol. Smešten na jugoistočnim obroncima Fruške gore, ovaj sveti hram nije uspeo Lazi da ukrotite vrane konje strasti koji su jurili njegovim venama. Ni na tom svetom mestu andrak nije spavao, te tu piše svoju prvu pesmu, „Posvećenu gospođici L. D.”.
Poslednji očajnički potez, kao loše odigranu kartu u bircuzu, povlači baš te 1895. godine. Ženi se bogatom somborskom miraždžijkom Julijanom Palanački. Ova jedinica bogatog advokata odvajkada je bacila oko na pesnika u bakandžama. Četrnaest godina je čekala da Laza postane njen. Ali tog dana, pred oltarom Svetođurđevske crkve, Laza se zavetovao jednoj ženi, a drugu zauvek posadio kao mirisni đurđevak u baštu svoga srca. Na svadbi mu je kumovao Lenkin otac. Lazar Dunđerski. Tada, u svojim očima, veliki Laza Kostić postaje geđav. Iste godine odlazi na bračno putovanje u Veneciju. Tamo saznaje da je njegova voljena Lenka tragično preminula u Beču. Lazin svet se ruši kao kada nespretno iz laboške uspeš testo na suvo, pa ispada sve po heklanom šlingeraju. Tada je prvi put video crkvu Santa Maria della Salute, o kojoj će 14 godina posle napisati jednu od najlepših pesama srpske književnosti. Na pragu ove svetinje, na kolenima, tražio je spas, oprost, patio i bez suza plakao. Od tada budan sanja. Snove živi. Meša razum i maštu, svesno i podsvesno, racionalno i iracionalno. Lenka mu ne da mira. Posećuje ga čim spusti glavu na belu postelju, baca neke mađije da on više ne razlikuje san od jave i živeći ostatke svog života bez nje, u beznjenici – zapisuje odmah posle buđenja svoje snove u dnevnik koji drži pod ključem. Pisao ih je na blistavom francuskom jeziku da ga ne bi dešifrovali ukućani.
Beli rukav povlači se po astalu, reči kaplju kao suze po požutelom papiru. Ispred neorenesansne jednospratnice, preko puta palate In Foro, čuju se crkvena zvona i cverglani. Još jedan dan bez nje. Stihom, kao čarobnim štapićem, pretvara golubove u galebove, kaldrme u talase, po kojim plovi svojim lađama od papira. Zna da će joj se vratiti kad god bude sklopio oči. Zna da se ovozemaljsko nastavlja tamo negde, daleko od zlatnih glava žita, daleko od onoga što ne smeš i onoga što moraš.
Pred Julinom i Lazinom kućom, na kraju Bajskog sokaka, u hladu bođoša, danas stoji klupa za divan. Jedno mesto je još odvajkada prazno. Ne pitaj zašto i koga čeka tako, međ javom i međ snom.
To ti je tako i šlus.