Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Рената Цветков
Лазина тајна
Сомбор, година 1895.
На једном крају астала чикови, исцепкане домаће флекице, жуте као дукати, расуте по столу. На другом крају, из белог рукава, извире рука и перо. То је рука локалног ђилкоша Лазе Костића. Пише. А увек се тако оправи када реч ставља на папир. Бело одело овог песничког генија наговештавало је да стваралачки чин мора бити свечан. Увек тако поносан, самоуверен, пркосан и отворен кô војвођански прозор, кибиц фенстер, за посматрање шора. У тој сомборској кући на лакат настајале су песме препуне мотива: од библијских, преко античких, до мотива љубави, смрти и родољубља. Написао је око 150 лирских, двадесетак епских песама, балада и романси. Ипак, борба срца и мозга у његовој поезији је оно по чему га познају ’ди год пошли.
Ленку Дунђерски, најмлађу кћерку свог пријатеља Лазара Дунђерског, упознао је 1891. године. Тридесет година млађа, Ленка је била забрањено воће на наткасни Лазиног живота. И залуд част и то што је пријатељ њеног оца, залуд разлике у годинама и друштвене прилике тог времена. Не, није Лаза смогао снаге да пред њом и њеном лепотом навуче фиранге свога срца. Такав пркосан и ексцентричан романтичар с крецавом косом, чакширама пегланим на црту и иберцигером преко леђа, није могао ландарати. Заволео је Лаза лепотушку Ленку. А ни она се није ачила. Свидео се њој Лаза још ономад, кад је уз фруштук слушала приче о намазаном песнику. Унтерхалтовали би сваки пут када је Лаза долазио у посету њеном оцу, глави ове српске племићке породице.
У то доба ушорена села први пут су имала чај, кафу и шећер, па ето разлога за кибицовање с млађаном Ленком. Покушао је Лаза своје емоције алалити, није да није. Чак је и свом добром пријатељу, Николи Тесли, проводаџисô Ленку. Писао му је о девојци изузетне лепоте и дубоког шлајбока. Али Тесла није био заинтересован за расипање електрицитета на удаваче. Разапет између моралног и емотивног, покушавао је да нађе начин који би заувек ставио тачку на ту забрањену љубав. Чак је покушао да спас пронађе у манастиру Крушедол. Смештен на југоисточним обронцима Фрушке горе, овај свети храм није успео Лази да укротите вране коње страсти који су јурили његовим венама. Ни на том светом месту андрак није спавао, те ту пише своју прву песму, „Посвећену госпођици Л. Д.”.
Последњи очајнички потез, као лоше одиграну карту у бирцузу, повлачи баш те 1895. године. Жени се богатом сомборском миражџијком Јулијаном Паланачки. Ова јединица богатог адвоката одвајкада је бацила око на песника у баканџама. Четрнаест година је чекала да Лаза постане њен. Али тог дана, пред олтаром Светођурђевске цркве, Лаза се заветовао једној жени, а другу заувек посадио као мирисни ђурђевак у башту свога срца. На свадби му је кумовао Ленкин отац. Лазар Дунђерски. Тада, у својим очима, велики Лаза Костић постаје геђав. Исте године одлази на брачно путовање у Венецију. Тамо сазнаје да је његова вољена Ленка трагично преминула у Бечу. Лазин свет се руши као када неспретно из лабошке успеш тесто на суво, па испада све по хекланом шлингерају. Тада је први пут видео цркву Santa Maria della Salute, о којој ће 14 година после написати једну од најлепших песама српске књижевности. На прагу ове светиње, на коленима, тражио је спас, опрост, патио и без суза плакао. Од тада будан сања. Снове живи. Меша разум и машту, свесно и подсвесно, рационално и ирационално. Ленка му не да мира. Посећује га чим спусти главу на белу постељу, баца неке мађије да он више не разликује сан од јаве и живећи остатке свог живота без ње, у безњеници – записује одмах после буђења своје снове у дневник који држи под кључем. Писао их је на блиставом француском језику да га не би дешифровали укућани.
Бели рукав повлачи се по асталу, речи капљу као сузе по пожутелом папиру. Испред неоренесансне једноспратнице, преко пута палате Ин Форо, чују се црквена звона и цверглани. Још један дан без ње. Стихом, као чаробним штапићем, претвара голубове у галебове, калдрме у таласе, по којим плови својим лађама од папира. Зна да ће јој се вратити кад год буде склопио очи. Зна да се овоземаљско наставља тамо негде, далеко од златних глава жита, далеко од онога што не смеш и онога што мораш.
Пред Јулином и Лазином кућом, на крају Бајског сокака, у хладу бођоша, данас стоји клупа за диван. Једно место је још одвајкада празно. Не питај зашто и кога чека тако, међ јавом и међ сном.
То ти је тако и шлус.