Чича Илија Станојевић (1857–1930) био је један од најстаријих српских позоришних глумаца, један од првих филмских глумаца, наш први редитељ, али и аутор занимљивих драмских и прозних дела у којима оживљава епоху и Београд у коме је живео.Он је, заправо, започео и учврстио култ личности комичара, тако омиљених у нашој култури, због ведрине, увесељавања, изазивања смеха чак и у тешким временима. Надимак је, прича се, добио радећи у берберници, где је засмејавао муштерије, опонашајући оближњег кафеџију, чича Ивана. У позориште га је увео Милош Цветић.
Најпознатији је као комичар, али се бавио и неким озбиљним пројектима – први домаћи филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа снимио је баш Чича Илија 1911. године, односно био је режисер тог остварења и глумио турског пашу. Сценарио је написао Ћира Манок, према драми Милоша Цветића и песми Почетак буне против дахија, а продуцент је био Светозар Боторић, власник првог биоскопа у хотелу Париз на Теразијама. Премијерно је приказан 23. окробра 1911, пошто је снимљен тог лета. Последње приказивање забележено је 1928, а након тога нестаје сваки траг о филму. Сматрао се изгубљеним до 2003, када је пронађен у Аустријској филмској архиви, па данас ипак поседујемо први српски играни филм, односно обрађену копију, која је израђена је у лабораторији у Риму, где је и пребачена са запаљиве позитив-копије из фонда извесног Игнаца Рајтанлера, а тај оригинал се и даље чува у Аустријском филмском архиву. Идентификацију и аутентичност филма, када је пронађен, потврдили су Радослав Зеленовић, тада директор Југословенске кинотеке, и Александар Ердељановић, тадашњи управник архива Југословенске кинотеке, који је потом додао филму међунатписе написане на основу драмске и историјске грађе о Карађорђу.
Чича Илија је остао, пре свега, упамћен по улогама у Молијеровим комадима, због чега га је чак и француска влада наградила орденом Академске палме као глумца који је најбоље тумачио ликове у овим комедијама.
Као прави београдски боем, био је стални гост кафане Три шешира, а постоји анегдота да је и тамо, ван позоришта, забављао публику, па чак и да је у друштву са Јанком Веселиновићем био инспирисан да напише своја драмска дела.
Чича Илија је на сваки начин припадао Београду и Скадарлији. Полемисало се да је чак рођен у некој кући надомак позоришта, а живео је баш поред споменуте кафане са својом женом Љубицом Лујзом Мартинек. Тај брак није дуго трајао, а потом је, иако се нису званично развели, Чича Илија живео са Маријом Марицком Хладек, и није много променио адресу, боравио је у делу куће Ђуре Јакшића. Живот у Скадарлији, у позоришту, па и у кафани допринео је аутентичности његове прве самостално написане комедије Дорћолска посла. У питању је шала у четири чина са певањем.
Посебна вредност Чича Илијиног стваралаштва је у очувању сећања на дух Београда његовог времена и способност да уплете хумор у скоро сваки детаљ.
Када је у питању проза, за собом је оставио збирку испреплетаних прича о псима и њиховом животу Чича Илијине животињке. Иако многи доживљавају ту књигу као дечију, јер она би заиста могла бити нека врста пандана Мази и Луњи или филму Сви пси иду у рај, суштински тај мозаик приповедака је сатира о београдском друштву, животу, љубавним односима.
Приказује домаће псе, из Скадарлије и околине Народног позоришта (чак су ту и позоришни пси), њихове пријатељске и непријатељске везе, сукобе, љубавне ситуације, доживљај рата и окупације итд. Пси у Чича Илијиним животињкама су, заправо, представници различитих карактера, чак су понеки и национално или статусно одређени, као сиромашни пас луталица, Македонац Трајче, који и говори македонски, француска пудла, мангуп и боем Бурчула, позоришни (баш Чича Илијин) пас Полукс, итд. Они су слика друштва и друштвених односа, али све је приказано на невин, детињи и духовит начин. Фини кућни пас Маргарита не жели да буде у љубавној вези са луталицом, али ипак на крају попушта и препушта се страсној вези. Скадарлијски пас Бурчула, миљеник новинара и глумаца, такмичи се за лепу Фиделу са опасним „табаџијом” Мусом са Видин капије. У тим њиховим чаркама, препиркама, окупљањима препознајемо типичну београдску поделу на друштва из различитих крајева, на староседеоце и придошлице, припаднике различитих класа, углађене и школоване, наспрам оних са улице…
Духовите и забавне приче откривају животињски свет који постоји и живи паралелно са београдским политичким и културним животом. Ово штиво свакако је забавно за децу, али је суштински сатира, која уме да засмеје, а представља живописан материјал за оне који проучавају Чича Илијину епоху, али и наш менталитет, и дух престонице у прошлости.
Његова искрена љубав према граду провејава кроз свако дело. Он не само да Београд воли и познаје него у свакој улици и сваком специфичном лицу види успомене, анегдоте, приче које су важне, вредне, емотивне, и од којих неке баш он чува од заборава.
Иако нисмо у прилици да Чича Илијине позоришне наступе данас погледамо, добро је да можемо да читамо оно што је написао – београдски Порталибрис најавио је реиздање комедија Дорћолска посла и Потера, као и сатиру Чича Илијине животињке.
Чича Илија је као талентовани глумац и комичар, пионир филма и писац био важна личност тадашњег Београда, па није случајно да су његовој сахрани присуствовали и Бранислав Нушић, Милан Предић, тадашњи управник Народног позоришта, и многи други.
Сва дела овог писца можете видети ОВДЕ.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је реиздао и дела других пиаца који си се бавили темом Београда, међу којима су Милутин Ускоковић, Вељко Милићевић, Коста Н. Христић.