Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Borislav Batin
Zmajevina
Kada pripovedača ostave sve priče, a on, sviknut na pripovedanje, sedne na tronožac, kraj ognjišta, zavije duvan, pripali ugarkom smotuljak duvana, malo sažvaće ispljuvak duvana, potegne čokanj ljute rakije, zakašlje se i ’nako nasumice, kao slepac, počne da, pipajući, sapinje reči koje niotkuda ne vide puta, već tumaraju sve u krug rečenica, saplićući se i propadajući, a ne ostavljajući traga u pameti i razboritosti, već tek tako da se nešto reče, sve u prazno zboreći vražjim jezikom, palacajući kao neotrovna guja…
Beše to jedared, da vi rečem, ne bi se osmelio utvrditi kad to bejaše, nit da l’ ikada bejaše, može bit i da je san, onaj što nikada ne osvane u pameti, nit se uguši u zaboravu, već naprosto, eve ga tu je, niotkude banu vođe, pa vi što ovo čujete sade od mene, raščinjujte kako vam je volja…
U’vatiše u nekom selu ljudi zmaja, odnosno, nađoše đeca okruglo kamenito crno jaje, poveliko i hladno ki led, đeca ga baciše u ognjište, ono zapišta i puče načetvero, te iz njega izlete troglavi zmajčić i polete, sve rastući i mlateći krilima, rušeći sve po kući, pusti oganj silni i vatrom produva otvor na kući, uzlete u nebo i nestade.
Prođe neko vreme, toliko da sve priče o tom događaju oneme u zaboravu i u dojadnosti učuđavanja i prepričavanja, ništa se ne dogodi u slutnji i raščinjavanju: što bi to trebalo da znači, da l’ će se izroditi neko zlo il’ neko dobro?
Kad će u neko doba u selo doći jedna crvenokosa đevojka, ljepa kâ gorska vila, bistrog pogleda, s očima ljubičastim i sjajnim, a kad štono progovori, ljudi u čudu, oklen takvo mlado čeljade sve zna štono ljudi umedu da je priupitaju, a mudro i razborito zbori, kô da ima ’iljade godina.
Naseli se ona u to selo, ljudi joj spraviše kuću, donosiše joj svakakvih darova, tako da ne oskudeva ni u iću, ni u piću, nit u odeći i ogrevu, a ona svjetovaše ljude, učeći im đecu, pismenima i naukama.
Seti se neko i priče o tom izleglom troglavom zmaju, te je priupitaše o njemu, da im protumači sve ono što se odonomad u njihovom selu zbilo s tim crnim kamenim jajetom i zmajem: može li to biti i ima li toga još neđe da je bilo?
Samo što je to upitaše, đevojka ispusti neki krik, sunu ga iz preljepih usta njenih, kâ vatru da je sunula, zacrni se nebo i zaduva neki jak, topao vetar, poletoše po selu sve ukrug stvari, ka nebu se zavrteše i ete ti: nadleće selo ogromni zmaj, a đevojka nestade…
Neko povika da ju je viđeo kako se ona preobratila u tog zmaja, a sva ona đeca u selu koju je ona izučila, nestadoše, kao da ih je š njom sve odnija troglavi zmaj.
Prođe opet neko vreme, toliko dugo da svi zaboraviše na svu tu đecu. Đeca se u tom selu više ne rađaše, a ostali ljudi i žene u selu ne stariše, svi ostadoše s likom i snagom kâ onoga dana kad beše ih zmaj pohodio i kad im nestadoše iz sela ona crvenokosa mudra đevojka i đeca njina izučena mudrošću njenom.
Kad će opet u neko doba u selo doći neka stara žena, s kotaricom punom crnih, kamenih jaja.
Neko se priseti, te reče da se ta jaja pobacaju u polje u veliku vatru, a da se š njima i ova stara veštica spali – tako i učiniše. Zapališe vatru, svezaše staricu i s kotaricom punom zmajevih jaja, baciše je u vatru.
I gle čuda: iz vatre prvo izađe ona crvenokosa đevojka, a za njom, sve držeći se za ruke, sva ona nestala đeca, ista kâ onoga dana kada su nestala s onim zmajem-đevojkom.
Tu seljaci, na toj poljani, podigoše crkvu i školu, a njina đeca sazidaše oko crkve i škole, kako se koje od njih udade i oženi, sve napravi kamene dvore i dućane, te nastade malo-pomalo, kuća po kuća, veliki grad i nazvaše ga Zmajevina…
Te ako kade naiđete u taj grad i takve ljude, dobro bi bilo da znadete da ga prepoznate, te da se pripazite jer tune neće biti mesta za vas, međ tim zidinama i tim ljudima. Sagoreće vas rečima, kâ da na vas bljuju vatru, a ako zanoćite kojim slučajem međ tim zidinama, sve i da niko od njih š vama ništa i ne progovori, probudićete se troglavi, te ćete od toga vremena samo sanjati zmajevske snove, a svaka od vaših glava će vam pričati sve ’vake nebulozne priče, sve kao i ova koju vam sade ispripovedah.
Neko će sade od vas pomisliti i reći da sam ja nekada zanoćio u tom gradu.
Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači…