Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Снежана Кезовић
Зима ће хладна бити
Живковци, август 1915.
Колико пута сам само гледао како мајка замиче овим путем, колико пута смо само до липе одлазили, браћа моја и ја, и посматрали њу с торбом на рамену док је одлазила у надницу, због Милана, Јована, због мене… због нас тројице, а ја најстарији. Последњи пут када сам по путу овом корачао, она је код липе стајала и испраћала нас и… сећам се лица њенога без суза и сећам се подрхтавање гласа њенога… и сећам се сада јер ноге да покренем не могу, јер… кућу своју видим.
„Драго, шта је мајка рекла, шта треба прво да урадимо, друго, треће, четврто и оно после што иде?”, увек би ме питао Милан када више не бисмо могли мајку на путу да видимо. Питао би, а већ би узимао неки прут са земље и секао њиме ваздух поскакујући и кружећи око нас са осмехом.
„Прво ћемо то прво што је рекла, зато… остави тај прут сместа!”
„Добро, добро, не љути се, Драго, слушаћу све као и Јован, а онда ћемо… Драго, хоћемо ли се играти после, хоћемо ли?”, и опет би скакао, скакао, скакао… Да ли је и оног дана на Колубари чекао неко боље време?
„Драго, а хоће ли нам мајка опет донети вечерас ону најлепшу погачу, хоће ли нас пробудити када дође?”
„Хоће, ако завршимо све што треба да завршимо, зато без запиткивања више”, говорио сам, а знао сам да мајка неће јести ту погачу кад јој газда буде давао јер ће чувати за нас, сирочиће њене. А Милан, је ли гладан био онда на Колубари, је ли чекао ноћ и мрак, је ли погинуо… сам?!
Кућу своју гледам. Више нисам исти. Хоће ли ме земља препознати, хоће ли ми помагати као онда када смо залутали?
„Подигни главу да ти видим очи! Подигни кад ти кажем! Па шта ако је снег, ако је хладно све, ако је мрак… Ускоро ћемо наћи пут кроз шуму и стићи ћемо кући, Јоване. Залутали смо мало тражећи Милана, али смо га нашли и понели смо дрва мајци. У реду је, Јоване, па ово је наша шума, наше село, а и мајка је сигурно кренула да нас тражи”, говорио сам тада петогодишњем Јовану док сам покушавао да видим има ли суза у очима.
„Ти си мушко, ми смо мушкарци, и сем нас, мајка нема никога. Волиш ли је, Јоване? Хоћеш ли да види те твоје сузе? Хоћеш ли? Погледај у Милана, он не плаче, чак се и смеје. Ми треба да будемо мушкарци још већи сада када нам је отац умро, ми морамо… Па шта ако смо залутали, наћи ћемо пут, наћи ћемо пут по… Острвици. Чекај да видим где је, хајде заједно да је угледамо и онда ћемо знати пут…”
Преко крова Острвицу сада видим. По њој знам да… вратио сам се. А Милан… на Колубари остао је, на Колубари Јован је ноге изгубио, на Колубари…
* * *
„Мајко, да те питам како си… знам. Гледам ти очи без погледа, гледам ти тело ослабело под црнином срца твога… Ни речи утехе неке, немам. И сама знаш све…” Над дрвеним столом у просторији где су само њих двоје, Драгољуб држи руке мајке своје.
„Само сам чекала још тебе да видим или да сазнам… шта да ти причам, шта да ти говорим о осећањима која имадох док сте сва тројица били негде, негде где мајчина рука не може. Знаш ли како боли тишина јутарња или звук зрикаваца вечерњи?! Еј, а тишину ова кућа никада чула није… Причам сада неповезано, тако ми је у срцу сада моме, пресрећна и претужна сам сада, у исти мах. Жив си, жив, здрав, а Јован, а Милан… Живот ми је већи део мене узео, тако некако осећам. Будим се, а као да спавам још, сређујем, поспремам нешто, а као да руке ово нису моје, живим, а мртва сам… Тако сам.”
„Речи утехе немам, схватам све… Јеси ли љута на мене, мајко, јеси ли љута што их сачувао нисам?”
„Од судбине спас не постоји. Сећаш се оне приче о усуду, сећаш ли се приче коју сам вам причала када сте мали били? Питаш ме сигурно то јер сам ти рекла када сте одлазили да их чуваш… као и много пута пре… Међутим, друкчије је сада… од судбине нема спаса… Милан ми је… Милан ми је био…”, и извуче руке мајка и прекри очи своје, главу, прекри бол који из зенице избијаше, из срца, душе њене.
Није Јован чуо шта говоре док је у соби поред лежао, али је знао… по плачу мајке, по дрхтају ваздуха на грудима, осећао је.
* * *
„Чуо сам о храбрости твојој, слушао сам како си спасавао рањенике, како си се борио за сваког војника, како си јуришао на непријатеља… Да знаш само како сам поносан на тебе био тад!”
„А сад… јеси ли и сад, јеси ли и сада док ме гледаш у очи, усне, а не спушташ поглед ка доле, да не видиш шта је остало од брата твога? Јеси ли поносан и сад?”
„Јоване!”, једном речју га прекори мајка њихова.
„Извини, Драго, извини… Тешко ми је и сам себе оваквог да гледам, оваквог сакатог, неупотребљивог, живог, а мртвог. Знаш ли да ме мајка носи кад… Лоше ми је. А знаш ли зашто сам тако јуришао, спасавао рањенике? Јесте, то је наша војска, требало је спасти их, требало је бранити земљу нашу, требало је показати храброст… али… нисам само због тога. Већ је Милан погинуо, на самом почетку… нисмо тада ни знали шта треба, како треба, само је пао уз прасак јак и… ништа, нема га, одједном га више нема. Стајао сам и гледао га, скамењен сам био, а онда ме је неко оборио на земљу и не сећам се више… Следеће што знам су нове борбе и мој страх да ниси ти међу њима, међу војницима рањеним, умрлим… и јурио сам да те нађем и избавим као што си ти мене толико пута пре када смо деца били… Зато сам храбар био, а храбар нисам ја…”
„Јоване, толико пута сам тражио да ме преместе, да ме пошаљу код вас, да вас чувам, браћу моју, толико пута…”, и кренуо је тада плач, онај који се месецима скупљао у грудима Драгољуба, најстаријег брата Ставрића.
Смеха над Живковцима одавно већ нема.
Живковци, септембар 1915.
Са овог места најбоље видим земљу коју сам бранио, коју нисам дао другоме, јер моја је и свих предака мојих. Са овог места видим Острвицу и знам по положају њеном да сам код куће, да сам на пољу моме, у дворишту моме… И ограда овде постоји, сада постајем свестан, а онда, тамо на Колубари, нисам је видео, а знао сам да је свуда око Србије моје. И терали смо оне који су је рушили и улазили непозвани, и терали смо и убијали оне које су долазили… а сада сунце обасјава ливаде, поља, шуме и ја гледам оно што сам сачувао, што сам бранио и пуно ми је срце због тога, али… седим, не идем никуда, јер… поново обарам поглед ка њима, после ко зна колико времена, јер не желим да их гледам, не желим да гледам оно што је остало од ногу мојих, да гледам где су некада биле јаке, пуне, снажне… а сада… Шта ли је с њима било после, јесу ли их други борци закопали, јесу ли их сахранили или су остале на пољу да иструле или су их животиње неке растуриле?!
Осећам сузе, а не подижем руке да их обришу. Нека их, нека натапају лице моје, нека омекша кожа да некада, касније, може да се насмеје, а да не пукне као земља сушна, земља по којој киша дуго падала није. Јутрос се Драго у војску вратио, чарапе сам му дао своје, мени не треба више… Мајка каже да ће зима хладна много бити, мајка каже да ће… Ветар неки топао дува, како зна, како знају сузе моје? Драго је јутрос отишао… Хоће ли смеха над селом мојим икада више бити?! Срећни смо некада били, Милан, мој брат близанац, Драго, наш старији брат… Где нам оста из очију сјај? На Колубари… бомбе су падале, на Колубари крв је земљу натапала… Јутрос је Драго отишао поново… Зима ће хладна бити, мајка каже и плаче. Јутрос је Драго поново отишао… Од судбине спаса нема, мајка каже. Драго је поново јутрос отишао…
Смеха над Живковцима већ одавно нема.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.