Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
За њега тек у касно послеподне, кад се и цвеће размириса (иако је свуд по пољу, иако мирише све време, и дању и ноћу, без престанка, али тим мирисом ником да досади), у то време и вода гласније зажубори, те се учини да поче и хладити тежак јунски дан, а птице као да се угледаше на биље и воду, па се и оне, да сву ту дивоту не ремете, распеваше онако како знају, а умеју дивно појити, тек тада. Сав тај (на неки начин) занос замаклог поподнева разбуди и Вељу Дугог. Веља се протеже и остаде да поседи још који трен у њиховој колиби, на њиховој ливади, коју је направио још његов деда Петко јер је, из чисте жеље и дивљења том лугу, волео повремено боравити ту. Да стање у селу није какво јесте, једино би га деда разумео. То што је, у време Турака, понекад долазио у луг (на крају села) није могао никоме објаснити зашто, а умео је. Тек сада, када је завршен овај рат за ослобођење, и када граница није постављена онако како су не само они, из Шипковице, већ и из околних села и вaроши (Трна, Знепоља, Ћустендила…) сањали, Вељини знају зашто целе ноћи није код куће. Сад чак и Младенка, жена му, долази да га обиђе (и донесе му хране) јер по неколико ноћи не ноћива у њиховом кревету. Долазе и жене Јове, Саве, Чеде… Храну доносе и војницима, онима најистуренијим ка новој граници. Јесте српска војска у селу, али хране војнику тешко доста.
Од када је постављена граница, групе из свих села чупају кочеве, па их закопавају, а војници војске њиховог народа, која је у селу, у томе им и помажу. Сутрадан дођу бугарски војници, некад крене свађом, српски војници и пушке потегну да заштите свој народ, а онда се бугарски повлаче:
– Пич, къде са залозите за границата?
– Какви коци, братко? Нема овде никакве границе, граница може бити само тамо код Софије.
– Не правете това, братя!
– Нећемо, нећемо… Ајде тамо у вашу шупу, немате ви овде шта да тражите. То што су вам Руси дали да се шетате овде не значи да можете да радите по свом.
– Добър брат. Наздраве…
Месецима, још од прошлог лета (1878), скоро ће година, групе сељака више села, дуж нове границе, са својим војницима, краће разговоре воде с бугарском патролом.
Сељани, и поред силне бриге, и наде, хоће ли и после ослобођења (и одласка Турака) остати у својој држави или, као какве жртве, бити предате туђој власти, кренуше с летњим пословима. Водила их је она њихова стара мисао:
– Мора да се ради! Мора да се живи!
По варошима Трну, Знепољу, Ћустендилу… народ углавном чека. Писма су предата, послата кнезу Милану и руском цару да их не остављају другом народу, већ врате сопственој земљи јер, како кажу, сем Србије друге мајке никада имали нису.
– Они нека раде своје, ми ћемо наше. Хајдук Апостол да се врати неће, још мање да доведе побратима си хајдук Вељка, да нас поново бране од напасти. Биће што мора.
Ове речи свога оца, често понављане у последње време, Веља Дуги примао је све теже, свестан да оне јесу тачне, али онакве какве он не може прихватити. Не силази му с ума замисао, и силна жеља, да са Звездом (кобилом коју су, уз кобилу Зору и коња Зекана, његови чували) крене кнезу Михаилу и тражи да га приме у војску па да, као војник, крене да ослобађа своје село и свој крај. Тек што је био напунио петнаест година, само што је један месец био прошао, када је од Милета Савиног, који је те вечери свратио до њих по нож (калемар), чуо да ништа не ваља, да кнеза Михаила више нема и да су га, што је најгоре, убили Срби.
Те се вечери само искрао из куће, завукао се у ћошак амбара и тамо преплакао целу ноћ. Отац и мати га нису дирали, ни њима не беше нимало лакше, нити мало ком у селу. Обоје, и мати и отац му, знајући за силна хтења и веровања свога сина Веље, те јунске ноћи (јер тужну вест примише пет дана након што се све зби) сматрали су да је најбоље да се исплаче.
Кад је кренуо рат за ослобођење и српска војска ослободила Ниш, Врање, Пирот, Лесковац, Беле Цркве… Веља хтеде, још раније, да крене у сусрет војсци, но отац га посаветова:
– Чекај још мало. Почувај још који дан жену, па иди…
Веља послуша оца мада је жалио што није кренуо пре. Српску војску сачека пред Божицом, где њих тридесетак, из села, прихватише пушке и кренуше да гањају Турке. Све време пред очима му беше она бахатост Турака пред којом се годинама ћутало. Док је јуришао на Турке, као да је гледао оне њихове усиљене подсмехе и претње, нарочито од дана када се прочула вест о одласку кнеза Михаила када су Турци, изгледа баш због тога, само да би претили и смејали се народу, залазили у планинска српска села.
Као да се спремао на какав пут, без да је претходних неколико дана игде ишао, посебно не ка месту где Бугари поставише границу (војнике-сународнике виђао је само по селу), Веља је седео пред шталом и брисао узенгије, задубљен, да једва примети Саву кад му назва:
– Помаже бог!
– Помогô бог и теби!
Сава седе на пањ крај оног на којем је Веља седео, те отпоче:
– Вељо, брате, наши ништа не урадише. Ови писмени, и ти из Трна, и Аранђел Станојевић, ништа не могаху да ураде. Све лепо написали кнез Милану, молили га разним молбама, и кажу кнез Милан им све лепо обећао, али руски цар ни да чује. Наши опет кукаху да смо одувек ту, да су ту и Немањини рођаци и Драгашеви, али Руси опет ништа. Само понављају да то мора Бугарима да припадне. Ни потписе не хтедоше да виде, ни да дођу црквене књиге да гледају, да виде да смо сви Срби и да ово с Бугарима везе нема.
– А војска?
– Војска се повлачи, кажу да морају, да им стигла наредба од кнеза Милана, кнез им рекô да ће Руси да нас нападну ако се војска не повуче, а да ми, сада, с Русима не можемо да се бијемо.
Веља пребледе. Ћути, сав у неверици, и окреће главу као да не зна шта му је чинити. Мирно спусти (још мало па сасвим очишћене) узенгије на земљу.
– Шта ћеш ти, Саво? Јеси ли причао с оцем?
– Јесам. Идемо за Србију. Војска креће прекосутра. Отац рече да ћемо ми следеће недеље да спремимо све што можемо да понесемо.
– Ја морам да причам с оцем да видим шта он мисли. Да постајем Бугарин, немам намеру, а код њих друге нема. Идем и ја за Србију, само морам да причам с њим.
– Шта нам Руси направише, а још се Карађорђе уздао у њих. Причају стари да их је и Хајдук Вељко много волео, да је, кад је долазио овде, стално причао о њима како су јаки и храбри. Сад нас руски цар одвоји од мајке наше – Сава, загледан у земљу, скоро плачног гласа, изнесе своје мисли.
– Саво, а где бисмо у Србији могли да се скућимо?
– Ја бих, брате, тамо у Топлицу и у Реке, тамо се сад наши увелико вратили, одакле су наше старе истеривали Турци и Арнаути. Беше скоро Мома долазио, Чуљин, видео си га и ти, они су тамо код Прокупља, има их тамо и из обе Мелне, из Мрамора, и из Леве Реке, из Милославци… Наши стари кажу да су њихови стари одaнде овде долазили.
– Да будемо заједно, да нам буде лакше.
– Одо’ ја брате, идем кући, идем да видим шта ће и како ће… Реко’ да ти кажем, нисам знао да ли знаш, мени јутрос рече Мића Крагујевчанин.
– Ајде. Не замери што само ћутим, не могу да се начудим иако ми је нешто говорило да ће војска морати да оде и да је све готово.
Разговор оца Веље Дугог и његовог јединог сина трајаше кратко. Веља, знајући да његов отац свој наум неће променити и знајући наум мајке да је њено место крај мужа, те да ни она свој наум неће променити, само мирно саслуша његове речи:
– Синко, ти и Младенка и треба да идете. Мајка и ја остајемо, да одживимо још ово што нам је остало.
– Како да останете? Да пустите да вас Бугари муче?
– Нек нас муче синко. Ако им треба још ових неколико година и ако им требају ове наше старе коске да се јуначе над њима, нека им је алал. Остајемо овде уз све српско што овде остаје, уз цркве имена, гробове… Ви млади треба да будете ближи Србији, да вам граница не прави муку. Причасмо и по селу, највише ће млади и да иду. Ми морамо да останемо. Ако ово и постаје Бугарска, треба знати да је земља српска.
Нада житеља Шипковице и околних јој села и вароши да ће области које некад припадаху српском племићу деспоту Константину Дејановићу Драгашу поново постати део Србије као да се сасвим угаси почетком касне вечери последњег дана јула 1879. године, када српски војници који бејаху у селу од када га ослободише од Турака кренуше ка граници какву нико од њих није желео. Главни сеоски трг са три чесме, где је у овећој кући и била смештена војска, препун народа. Све што је могло изашло је да испрати војску. Добар део жена плаче. Плаче и понеки старац, док неки теше оне друге:
– Ајде бре, родисмо се под Турском, и наши стари, па преживесмо. Изгураћемо и ово.
– Шта дочекасмо, да нас само виде Стефан Немања и краљ Вукашин… Дубровчани си дођоше овде да би остали Срби, а ми сад у Бугарску. Како то може тако?
– Може, може… Видиш да може. Кад Рус каже да мора, онда може.
– А што нас Рус дао Бугарину кад зна да смо Срби и кад заједно ратовасмо против Турчина?
– Изгледа да му Бугарин сад више треба, они гледају шта се њима уклапа.
Док разговори мештана теку, војници су увелико кренули, а деца им стално прилазе и доносе нешто од хране. Роса, Миланова кћи, кренула с војником Срећком из Параћина и Нада, Чедина ћерка, из куће поред. С војском креће и девет породица, упрегли по коња, негде два, и кренули с оним што су могли понети.
Међу девет породица су и Младенка и Веља, упрегли кобилу Риђу, понели и више но што су хтели јер им је жеља била мајци и оцу оставити све што треба, но они им не дадоше (хтедоше да деци лакше буде када крену да се куће).
Војска и народ кретали су се споро, прилично споро, као да су ишли неким путем којим пролазе први пут, а не оним којим су до сада небројено пута прошли и на ком су, како се каже, сваки камичак знали. Тек око поноћи стигоше пред Божицу, до места где су петорица (од онолико колико их је с војском кренуло) сваке друге ноћи долазили, вадили граничне кочеве и закопавали их дубоко у земљу. Сада их на том месту дочекаше нови, види се, пре пар сати пободени.
– Кад пре стигоше да означе границу? – рече војник Дика Јагодинац. – Још нисмо ни кренули, а они већ да ударе њихово.
– Нико се не зарадује као лопов кад добије нешто туђе – додаде Срећко из Параћина.
– Ајде, крећемо даље! – заповеди наредник.
Димитрије, Вељин друг, још момак (као момак је сам кренуо тражити ново станиште), држаше свог коња за узде и, како се скупина народа и војске одмицала од кочева, све се чешће почео окретати ка новопостављеној граници.
– Море неће ту бити граница, живота ми мога! – као да га неко по леђима, каквим бичем ошину, Димитрије узјаха свог коња и потера га у лагани кас назад.
Одједном се сви окренуше.
– Враћај се! Где ћеш бре? – просикта, прилично гласно, наредник.
– Димитрије, враћај се! – Викну Веља и потрча за њим.
Наредник и још четири војника узјахаше коње и кренуше ка Димитријевом. Месечине је било. Месечина је ноћи, небу, крошњама дрвећа, ливадама и њиховој тегет свили даривала разне дивне, златне шаре, па те шаре дадоше и војницима, и нареднику да из даљине виде како Димитрије, иако с тешком муком, чупа већ други колац постављен како би се означила важна државна међа.
– Остављај то! Враћај се! – викну наредник Димитрију и настави да јаше ка њему.
Димитрије, пун снаге, ознојеног чела, не потруди се ни да чује наредника српске војске, нити га је, сав обузет жељом да границе ту нема, чуо, већ настави да чупа крупан, грубо истесан, дугачак комад дрвета.
Наредника предухитри пуцањ да се поново огласи, један од онаквих после којих су сви пуцњи узалудни. Српски војници су већ били довољно близу Димитрију да су сјахали, али кад, након оног пуцња, дотрчаше до њега погрбљени, са спремним пушкама из којих су, већ на туђи пуцањ, вишеструко узвратили, Димитрије је лежао непомичан, крај рупе коца који је ишчупао, с рупом у глави изнад десног ока.
Из мркле ноћи, да нико није могао одредити одакле, зачу се:
– Пич, не се движи повече!
Шесторица сељака (међу њима и Веља) стигоше трком, ознојени, неми, уплашени а бесни. С неверицом, без да трену, гледали су танко Димитријево тело.
– Не би ме чудило да су ово поставили да нас што више смакну – изусти Сава.
– Рекао бих да зато и јесу, а и да сад покажу моћ – додаде неки војник.
– Њихово чувено брате… Брата, ко они што су, ни сотони да не пожелиш – рече Веља.
– Је л’ имао Димитрије некога? – упита наредник.
– Није, они су дошли из знепољског краја, само отац му, мајка и он. Оца и мајку, пре три године, однела сушица – исприча Сава.
– Понећемо га, па ћемо га сахранити негде успут.
– Имао је он једну ливадицу у Божици, то су шипковички атари. Може тамо? – упита Сава.
– Ајде! Попните га на коња! Идемо… – тихо рече наредник.
Војници и сељаци тихо, да се нису окренули, након што војници узјахаше слободне коње, кренуше ка својим сапутницима који их, благо нестрпљиво, пуни стрепње, чекаху.
Тог јутра као да је сунце сву своју моћ решило показати над Милевском планином. Мало ко се могао сетити неког топлијег јутра иако није било време да се човек чуди његовој врелини.
– Даће бог да следеће јутро буде још топлије. Ако не буде, могу замислити како ће бити кад се Свети Илија пробуди, па чује како је претходни дан био јачи – рече Младенка Вељи, замишљена и загледана у необично плава небеса.
– Нека буде како хоће. Све силе, на крају, удесе да је по њиховом, ми само можемо чекати да видимо шта су то спремиле – некако невољно одбруси Веља, милујући по челу њихову кобилу Звезду.
– Побратиме… – упита га Срећко из Параћина, сустижући га – где мислите да се настаните? У Параћину има доста Врањанаца, хоћете тамо? Ако хоћете, показаћу вам ја где има лепе земље.
– Хвала ти, Срећко. Мислили смо да идемо у Топлицу, у Реке, наши су пре тамо живели, Тамо је Иван Косанчић имао своја села, па кад је погинуо на Косову, наши стари су се склонили код Константина Драгаша. Кажу да се тамо увелико враћају Срби од када су протерани Турци и Арнаути.
– Добро, пријатељу, како ти воља. Ако решиш за Параћин, тамо сам, само тражи Срећка Моминог. Тамо вам је, уз мене, и Роса – потврди, с благим осмехом, као да жели да их подсети.
Хвала, побратиме. Видимо се ми и овако. Даће бог! – одврати Веља.
***
Полузатворених очију које би их, без икакве сумње, преморене од тачно дводневног пута, пар секунди након што би их склопили одвеле у сан, Младенка и Веља Дуги, предвођени скоро постављеним кметом Бублице, стигоше под дивну крошњу крушке караманке.
– Можете почети кућу на овом месту. Ту вам је слободно – предложи кмет села Младенки и Вељи.
– Може ли овде? – упита Веља Младенку.
– Па лепо је… Може… – као да другог одговора нема, рече му жена Младенка.
– Ајде онда… – Веља ће Младенки.
– Хвала, пријатељу – обрати се кмету.
– Ништа. Уздравље! – поздрави кмет и крену.
– Бог дао здравља теби и твојима – узвратише Младенка и Веља.
Младенка, пажљиво и кришом, као да је открила гнездо ласте за коју жели да остане крај њих, загледа се у још недозреле плодове крушке, а онда стаде крај Веље и скину белу мараму (с главе), те сасвим подари лепом дану и свом мужу своју тамносмеђу косу и чисто лице бистрих очију, малих уста, повијеног носа и лепих црта. Веља благим пољупцем прихвати њену лепоту, склопи на најкраћи часак своје сиве очи, прође себи кроз смеђу косу својим дугим прстима, те такви, неко време, ћутаху загледани у Радан, на којем се, захваљујући чистоти дана, могло видети свако дрво.