Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
La Lleurie
Заборављени грех
И док је дугим ноктима задирала у сопствено месо, у беле бутине, низ које је шикљала још увек врела крв, све што сам могао је да непомично стојим и сузама квасим црвену реку њене младости коју је односио разбојник. Отац одавно није овде. Сада има другог сина, другу жену и другу породицу. Другу прилику. Бака има своју мезимицу, чији је живот пред њеним очима гасила рука одметника. А мене нема нико. Очи су ми као два кликера која пливају у уљу суза, полако гасећи у мени све људско. Тада сам последњи пут видео сестру, и малог дечака у одразу напуклог огледала. Леш моје сестре лежао је на подлози од картона, постављеној да нас штити од блата и прљавштине. Сада је упијала млаз свеже крви која је долазила из пресечене артерије њеног белог врата, обојивши стару спаваћицу у црвено. Тог дана се у мени сломила нит за коју нисам ни знао да постоји, и осмогодишњи дечак је нестао заувек. Не сећам се одакле сам прикупио последњи трачак снаге да пресечем канапе којима су бакине руке биле везане за труле рукохвате столице, ни онога што се након тога дешавало. Клечећи у тишини крај своје сестре, нежно сам јој миловао лице, док се живот у њој гасио са свећом која је над нама треперила.
– Вратићу се – било је последње што је изустила, грцајући у крви и сузама.
Знао сам да не могу да је спасим. Одувек сам био слабић, немоћан да икога заштитим, неспособан да ишта урадим. Тако је мој отац говорио на одласку. Осматрао сам срчу наших разбијених живота коју је за собом оставио провалник. Нисмо знали ко је наш нападач, ни шта је тражио у нашој скромној кући. Није имао шта да нам одузме. Ми нисмо имали много. Имали смо само једни друге. А сада нема више никог. Сложили смо се да о овоме не говоримо више никада.
Свако јутро након овог било је суморно и сиво. Сваки наш дан био је исти. Сваког јутра након доручка би долазио рођак, комшија Миливој, кога смо од миља тако звали. Овој кући је већ дуго недостајао мушкарац. Ја у томе помажем колико год могу. По читав дан бисмо провели обављајући послове око куће, а тај блесави дебељко трудио би се да у моје суморне дане унесе трачак светлости и својим лошим смислом за хумор је атмосферу подизао на неки пристојан ниво. Бака није много говорила, поготово не након оне ноћи. Више никада није споменула њено име. Слика моје сестре полако је бледела у кући. Кућа је била скромна и малена; тишина велика и неподношљива. У тмини своје собе често бих се повлачио у себе. И често самог себе нисам могао да поднесем. На својим осмогодишњим леђима носио сам терет вечности, а одраз у огледалу све је више личио на неког старца. И мој живот је добио један једини смисао – да поново пронађем њу. Све моје ноћи постале су беле и сваку бих провео склупчан у хладноћи која ми се под кожу увукла, окупан у зноју и очију прилепљених за зид. Бака би се будила у цик зоре да намири живину. Упркос својој мршавој и крхкој грађи, јака и способна жена, дуге седе косе и сивих продорних очију, чијег прекорног погледа сам се плашио више од било које страшне сеоске приче. Када би ме затекла уплаканог, извукла би ме из кревета, након чега бих добио незапамћене батине, и сваке следеће би биле двоструко горе од претходних. Говорила је да мушкарац плаче само кад му умре бака, јер је смрт јача од меког срца због љубави према жени која га је подигла. Већ је имала доста година, и премда сам се плашио њених мршавих руку, које су ипак ударале најјаче, не бих могао да поднесем њен одлазак. Мој ум је залазио у маглу мисли, од које би ми све чешће припадала мука, и кришом бих, под месечином, пратио пут до шуме пуне замршених стаза, од којих сам сваку, на срећу, одлично познавао. Ходајући тако, једне вечери крајичком ока сам спазио једну лисицу крај воденице. Но, то није била обична лисица. Из ње је исијавала некаква бакарна светлост, толико примамљива мом дечијем уму да нисам ни приметио тренутак када сам пошао за њом. Ходала је све брже, а ја сам се све више умарао. Време је прошло без икаквог осећаја, и пред зору сам се срушио крај првог дрвета код ког сам се нашао. Ипак сам се те ноћи наспавао онако како не памтим. Не морам ни да спомињем колико су болеле батине које сам добио на повратку кући. Одмах ми је у руке бацила секиру, уз претње и низ неразговетног гунђања. Закључио сам да би боље било да се бацим на посао. Сунце је полако залазило за облаке након и осећао сам да ме умор полако савладава. Дугом и тешком дану се полако назирао крај. Рођак и ја смо вечерали, а бака је без речи стајала крај лименог шпорета мешајући жеравицу металним машицама. На старом столу од трулог дрвета само су се смењивале најукусније посластице. Иако нисмо имали ништа, укусне хране је увек било у изобиљу. Рођак је изнова препричавао приче из свог детињства; колико је био љут на свог оца, толико је хвалоспева било о његовој мајци. Ракија би у њему будила машту у којој ни трезан никада није оскудевао. У метежу његовог промуклог гласа, мисли ми поново пођу за неухватљивом лисицом коју сам оне вечери видео. И у мени се будила све јача жеља да је имам и да је пазим, као свог јединог пријатеља. Моја бака је радо слушала наш разговор, који би се увек свео на рођакове приче. Наше вечери са њим биле су једино што је у нама будило радост. Често би након вечере остао да преспава. Бака би му у кући припремила кревет од ствари које су јој биле при руци, што му није сметало, или би му ракија толико помутила разум да не би ни приметио постељу.
– Кад је човек гладан, добра је и масна крпа, а када је уморан, заспао би на камену. Ти, синко, ниси ни гладан ни уморан. Нећеш појести ту питу? – говорио би, алаво грабећи остатке из мог тањира.
Ценио је топлину нашег дома и добру ракију која му је грејала вене. Некако смо се сналазили, тек толико да преживимо. Рођак и ја бисмо за људе дубљих џепова обављали послове, какве год да нам понуде, све би истог дана било завршено. На путу ка кући увек бисмо пролазили кроз шуму, носећи нешто зарађеног новца и плетене торбе у које је бака паковала храну и домаћи сок, да нас окрепи. Наш мукотрпни рад током читаве недеље плаћен је једном новчаницом са безброј цифара, коју је моја бака на пијаци разменила за један маргарин. Све се исплатило када ми је низ грло склизнуо залогај најлепшег топлог колача, испунивши ми и срце и стомак пријатном топлином. Бака и ја смо све што имамо делили на два једнака дела. Осим бола. Моје мисли би надјачала слика лисице саткане од најсјајнијег бакра, и понека рођакова опаска, док је помно пратио мој рад. Премда сам обећао баки да више нећу напустити кућу у глуво доба ноћи, ипак је у мрачној шуми нешто чекало на мене, нешто само мени знано.
Стога сам се, ухвативши прву прилику када је ноћ обавила небо изнад нашег села, одлучно упутио ка шуми, решен да ухватим лисицу. Каменчићи утабане стазе која је водила ка шуми су на месечини сијали попут најсјајнијих дијаманата, онаквих какве сам виђао на вратовима жена за које сам радио. Упалио сам фитиљ и руком лагано замахнуо пред собом, тек толико да ми обасја пут. Поток над којим се издизала стара воденица и даље је жуборио, а бакина стара спаваћица лагано је клизила са мог тела и тихо лепршала на хладном пролећном ветру. Зачуо сам своје име које зазива тихи женски глас. Лагано сам се окренуо кад ми је кроз ноге пролетела лисица.
– Чекај! – викнуо сам, кренувши за њом најбрже што сам могао. Ветар је са мог тела свукао хаљину до појаса, а ноге су ми запињале за трновито грање које се нашло на путу. Лисицу сам пратио све до потока, док није нестала за дебелим стаблима дрвећа у густој шуми. Ветар ошину преко фитиља угасивши пламен, и остадох у мрклом мраку у ком се изгубила и лисица. Пажљиво сам ишао за светлошћу која је допирала иза дрвећа, пажљиво бирајући чисту подлогу за сваки свој корак. Све док нисам остао потпуно нем. На чврстој стени крај воденице седела је она. Девојка светле, прозирне коже, светлуцавих плавих вена, које су се на месечини пресијавале попут сафира. Коса црна попут црне ноћи падала је преко њених рамена све до потока, заједно са некаквом мокром белом тканином којом је њено тело било обавијено.
Мршава, светле, прозирне коже, дуге црне таласасте косе којој се не назире крај, у белој хаљини која преко њеног тела пада као да је мокра, црних светлуцавих очију и дубоког погледа. Очи црне попут угља продорним погледом гледале су право у моје позивајући ме да дођем ближе, како бих се уверио да је то заиста она. Моја сестра, нешто лепша и старија, седела је над потоком под окриљем пуног месеца крунисана венцима пољског цвећа које јој се спуштало низ косу. Коначно сам те пронашао, помислих у себи. Није ми рекла ни једну једину реч.
– Милице… – тихо сам изустио.
Само ме је ћутке посматрала и смешила се док сам омамљен прилазио све ближе како бих јој пао у загрљај. Прекасно сам схватио да то није моја Милица. Прилика над водом је кривила своје демонске усне у најјезивији осмех који сам икада видео, док ми је ледена вода лагано испуњавала плућа.
Дебели слој прашине се винуо у ваздух када је поклопила тврде корице дечаковог дневника. Уз лелек и тиху молитву потекао је поток суза низ старичино лице од бола за својим унуцима.
– Препусти се – њен плач је прекинуо рођаков глас у даљини. Његова сенка на зиду поче нагло да се мења, а глас постаде све дубљи. Полако се окренула ка рођаку, чије тело попут песка поче да се разлива.
– Ово није његов дневник – кроз плач изусти дрхтав бакин глас.
– Тачно. Ту су све моје заборављене приче – оно што је годинама у њеној кући спавало и ручало из њених тањира, оно што је сматрало рођаком – у делићу секунде испружи дуге канџе којим јој је пробола старо и слабашно срце.
Сада је знала истину. У очи је погледала утвари која јој немилосрдно из руку отргла дете. Сада је знала њено име.
Омаја.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.