Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
– Ко си ти и којим добром? – загрми Стеван када ме је видео на вратима куће која ми је изгледала оронуло, а опет је била међу лепшим у околини.
Без обзира на то што сам се дуго припремао за овај сусрет, много читао о том времену, смишљао текст, нисам могао одмах да дам одговор.
Сви филмови, књиге, теорије, пракса, све што је имало везе с путовањима кроз време ми је била познаница. Све унапред предвиђено, изглед, гардероба, термини, речи, научено, али тренутак сусрета ме је паралисао јер нисам заборавио зашто сам ту, нисам ни оклевао, него сам био почаствован.
– Блед си, напиј се мало ’ладне воде, па рекни ко те шаље, Ђорђе ли ил’ ко.
– Шаљу ме сви које си задужио… – накашљах се. Текст није добро звучао, покушао сам да импровизујем – желим да ти укажем да смо поносни твоји потомци, да се дивимо твојој храбрости, да смо захвални за све што си учинио и што ћеш учинити. За оно што си нам изборио, у ствари, показао за шта да се боримо.
– Слушај, крећем на Јасењар, ако ’оћеш, полази.
Прошао је поред мене, ја сам знао, али он није, да је тог тренутка кренуо у своју прву победу и у историју.
Није истекло време које сам имао на располагању, али очигледно Стеван своје није хтео трошити на мене.
Жао ми је што нисам могао да му кажем колико су значајне његове борбе и колико су нам помогле.
Одмалена су ми родитељи причали како се његова мајка, Синђелија, након смрти Стевановог оца, преудала у то село, Грабовац, у нашој околини и како су га по њој прозвали Синђелић.
Волео сам када смо имали наставу историје поред његове куће. Упијао сам сваки податак који је био познат о њему. А сада, када радим докторски рад с темом Првог српског устанка и када сам имао овакву прилику, нажалост, нисам рекао све што сам хтео.
Најснажније осећање које вучем из сусрета с војводом је храброст која се осећала у ваздуху, као ореол који га је пратио.
Знао сам шта га чека. Све, напамет. Имам већ у глави читав концепт своје дисертације.
Описаћу Бој на Иванковцу, после којег је, због свог херојства, постављен за ресавског војводу, затим борбе по моравском крају, ослобађања градова ћу хронолошки наводити, затим ћу екранизовати Бој на Чегру од 31. маја 1809. године.
Мој највећи циљ ће бити да поколењима укажем на значај битке.
У огромном шанцу са 3.000 сабораца из родног краја, Стеван се борио за узвише циљеве, за слободу коју сада имамо, за колективно изнад индивидуалног. Тог последњег дана маја Османлије су четири пута неуспешно нападале, али, након тога, упадају у шанац и борба прераста у скоро голоруке нападе. Противници су били бројнији, а циљ велики. Када је видео да није могуће спасти животе, свој и својих сабораца, није желео олако ни да падне. И у тренуцима смрти размишљао је о часном поразу и што већем ослабљењу непријатеља. Из своје кубуре пуцао је у буре барута и ставио тачку на бој. Пали су мртви и нанели тешке губитке противнику.
Нишки паша је наредио да се од српских лобања сазида кула.
Завршни део ће бити обележен фотографијама Ћеле-куле са узиданих нешто мање од хиљаду лобања као симбол страхота које је српски народ преживео, али и величање борбе за слободу.
Оставићу то сведочанство за наша поколења како би се сачувало од заборава исто као што је нама војвода оставио пробуђену свест о слободи и показао вредности које су изнад нас самих.
Као што нам је Алфонс де Ламартин, француски књижевник и политичар, записао када је видео споменик:
„Нек Срби чувају овај споменик!
Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по какву су је цену платили њихови очеви.”
Скинуо сам наочаре и кренуо да бележим.
Хвала ти, Стеване!