Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Бранислав С. Стефановић
Вуковац
У приземљу куће породице Марчета, озиданом каменом и блатом, крај огњишта, смењивале су се старије и млађе жене за кутлачом над бакарним судом из којег се пушило и ширио тежак мирис лоја, јагорчевине, белог лука, борових иглица и млеча. Повремено мукање крава смештених у доњем делу просторије мешало се са полугласним бајањем старице поред ватре, која је у старачким смежураним рукама превртала кости животиња. Међу мноштвом неразумљивих речи често се понављало Мума Падури.
– Часлав је у бесу бацио онај штап од лужњака што сам намерила Момчилу и држала под постељом скоро четрдесет дана. Толики труд ни за шта. Сваког дана сам посипала штап врелом водом у коју сам потапала кучину. Давала сам му јаја препелице, барила срце црне кокошке, Хранислав ми је из горе донео жива јежа. Све је било џаба. Малог напусте зли дуси неко време, па му опет дођу… – шапутала је Варвара.
– Моја баба Крстиња – готово је шапутала млађа жена Пелагија – спремала је мелем од црног и белог лука, убацивала је и кадуљу, броћику, пелин, коприву, а посебно одољен и валеријану. Кад је рођаку Завиши пена избијала на уста, кадили смо га и давали да удише дим спаљених крила слепог миша и змијске кошуљице. Био је миран и по месец дана, онда му опет удари пена, сав се укочи и побели. Тако му је бивало док није, боже ме прости, изда’нуо.
– Дете драго – уморно је наставила Варвара – сваку текућину што се справља сам изучила, од реке Дунав до Нишаве, зато Хранислав неће више да иде по пољима да тражи траве и живуљке, него је отишао да тражи ону гвожђурију. Вели, то је његов син и он ће му помоћи. А то гвожђе ко зна од кога је и чему је служило.
Њихов чапраз диван био је нагло прекинут кад су дрвена врата уз шкрипу пустила дан у просторију бојећи лица присутних у бледоплаве огарављене приказе. Избечених очију у ишчекивању нечег важног, са страхопоштовањем су гледали придошлице. На прагу је стојао деда Часлав, глава куће, са обе руке је држао нешто подуже умотано у говеђу кожу. Иза њега су били син Хранислав, рођак Горчило и кућни пријатељ отац Манојло. Скинули су шубаре и пришли зиду са светковинама обасјаним лојаницом. Деда Часлав је пажљиво, поступајући као са неким нарочитим знамењем, спустио тежи део завежљаја на дно ведра окренутог наопачке, и други крај наслонио на зид. Туп и тежак звук ударца предмета о дрвено дно открио је физичку природу те ствари која је морала имати посебан облик. Када су жене бојажљиво пришле да се упознају са том ствари, Хранислав је строго махнуо руком дајући им до знања да се склоне. Часлав је затражио воде да опере руке и остали мушки су урадили исто за њим. Стао је испред кандила, прекрстио се и узвинуо:
– Нека су Свети Козма и Дамјан у помоћи нашем Момчилу, а ако они не успију, нек Бог да моћи да ова скијавонеска спаси нашег дечака црних дуса!
Деда Часлав, у два потеза руке, али са нарочитим поштовањем, стргнуо је кожун прво са накрснице, затим се указала глава вука на балчаку, а онда је кожа само склизнула низ сјајно сечиво мача. Одсјај ватре са оштрице прошарао је лица присутних и зидове када га је Часлав узео у шаке и почео да говори:
– Ово је мач вуковац! Направише га ко зна кад тамо горе у Германији. Кажу да је посекао многе главе и тамо и овде. Такав нам баш и треба за нашег Момчила.
Жене су се зачуђено погледавале и бојажљиво почеле примицати да боље виде мач и чују о чему се ради. Хранислав је рекао: – Вуковце су за појасом носили многи јунаци, кадри за невероватне подвиге. Имао га је и мој прађед Гвозден, али је остао без њега кад се тукао с неким Мујом код воденице што га на кварно посекô под точком, је л’ тако беше, оче?! – Часлав само климну главом, па Хранислав настави: – Поп Захарије ми је причао да је јунак Иван Косанчић имао један вуковац који му је поклонила посестрима вила. То је сечиво које може да сече кроз камен, дрво и студено гвожђе, а кује се под пуним месецом, тако да се месечина укује у оштрицу. Један од најбољих мачара зове се Новак, из Котора је. Седам дана и седам ноћи он кује оштрицу од гвожђа што Млеци донесоше из Венеције. Та сечива су толико посебна да се по њима јунаци препознају у боју.
Часлав као да једва дочека, поче гласно да рецитује народну песму Марко Краљевић познаје очеву сабљу: – Три слова ’ришћанска: Једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина краља, треће слово Краљевића Марка. То је Марко Краљевић препознао очеву сабљу код Турчина који га је рањеног посекао, и то по словима на оштрици. Ја бих исто познô мач свог оца јер сам као дете гледао ту дршку са главом вука и знам сваки набор и украс накрснице.
– Добро, мушке главе, прозбори Варвара – како ће тај мач спасити мука мог унука Момчила, и шта сте, побогу, наумили с тим жезлом?! Да га нећете водити у бој да јадничак сече турске главе?!“
– Варвара, жено, код ових ствари нема шале! Овај мач је посебан и знам шта ми ваља чинити. Ако сам рекао да је то најбоље што се да учинити за нашег Мочу, онда ћемо то тако и урадити, а ти настави да бајеш с твојим чорбама и мастима, то му не може одмоћи.
Отац Манојло, који је дотад тиховао, као да осети да је време да се и он обрати па рече: – Ако бога знате, саслушајте и само ће вам се касти. У старим рукописима манастира Каона помињу се имена занатлија и оружара који су ковали мачеве. Тако се у препису Дечанске хрисовуље помиње извесни Богдан Мачар који је живео у селу Чабић, као и неки Дојак Мачаревић, а у записима је сачувано да је у Призрен 1332. године директно из Дубровника стигао мајстор-оружар Мартоло, ванбрачни син једног српског властелина. Српски мач је био квалитетан и радо кориштен у витезова. С временом су наши мајстори усавршили своје вештине и калемили руде једну на другу, па ковали све јаче оштрице. И још пише да је 14. век упознао свет са једним од најбољих мачева икада израђених на тлу Римског царства, то је управо вуковац. Овај мач овде, што је пред нама, посекао је неколико турбана на Али-пашином пољу, такође на Алибеговцу неке усијане турске главе, секао је у Поморављу, на Тимоку, Козељу, код Мутања, Трепче и све до Белог Дрима. Пре само шест дана одсекао је главу једном младом мујезину што се осилио и осим свог езана почео скупљати харач са најамницима. – Жене гласно ускликнуше, пренеражене, мушкима се почео смејати брк, а Горчило прекине ту пометњу узбуђено проговоривши:
– Оче, казујте оно главно, оно најважније, оно за нашег Мочу… знате, оно…
Отац Манојло је наставио: – У хартијама манастира Каона пише да су након пада српске деспотовине избегли српски племићи доносили примерке скијавонеске на запад, и као најамници млетачког дужда знали за посебне моћи мача. Слушајте сад, болесном детету би био даван мач којим је неком одсечена глава, дете би преноћило са њим, а онда би сутрадан низ сечиво тог мача била сипана вода. Ту воду би дете потом попило и било излечено.
Сва женска чељад су истог момента своје молитве, речи преношене с колена на колено и од усне до усне, усмериле према скијавонески која је сијала својом оштрицом испод лојанице, бацајући повремено како је свећа треперила одблеске према басамцима који су водили горе, у дечакову собу. Мушки су задовољно, али с дозом опреза седели при огњишту уз мешине са вином, повремено бацајући поглед преко рамена према мачу. Више се ни говеда нису оглашавала. Курјаци су престали с лавежом. Чуо се повремено хук еје и лепет крила жуна. Дечак Момчило, горе у соби, који је те вечери једва разабирао понеку реч старијих код огњишта, стискао је уз себе испод покривача чврсто штап лужњак. Месечина се кроз крошњу старе крушке просула по његовој бради која је повремено мицала у сну, јер је Момчило, обучен у оклоп витеза, секао Турке код воденице мачем који је добио у аманет од свог ђеда.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.