Вук Стефановић Караџић (1787–1864) био је највећи српски просветитељ, борац за народни језик, творац наше модерне азбуке, сакупљач народног стваралаштва и наш културни амбасадор у свету.
Рођен је у селу Тршић, где је и данас његова музеј-кућа, и где се одржавају републичка такмичења ђака у познавању језика и књижевности. Школовање је започео у оближњој цркви, па су отац и учитељи, приметивши његове способности, одлучили да га упуте на даље образовање.
Путеви су га одвели до Беча, где се и оженио, и где је водио пресудне битке за свој циљ – формирање српског књижевног језика на бази народног говора, писање граматике и чување традиционалног књижевног блага.
У Бечу је сарађивао са цензором Јернејом Копитарем, који га је приметио када је објавио спис О пропасти Првог српског устанка. По његовом савету Вук је почео да прикупља народне песме и да их издаје. Објавио је Малу простонародну славеносербску пјесмарицу и Писменицу србскога језика. Већ следеће године објавио је и другу збирку прикупљених народних песама.
Вук је поред формалног образовања имао урођени слух и лингвистичке вештине које је употребио како би створио невероватно практично писмо у коме би сваком гласу одговарало једно слово. Његово гесло, преузето од Аделунга, било је: Пиши као што говориш, читај као што је написано.
Уз Вука Караџића били су и многи талентовани аутори, пре свега велики познавалац језичких питања Ђура Даничић и велики песник који је стварао по угледу на народну поезију, Бранко Радичевић. Постоји мит да је у Вукову ћерку Мину Караџић Радичевић био страсно заљубљен, те није чудо што јој је у споменар написао једну од својих најлепших песама.
Вук Стефановић Караџић је био противник елитистичког језика који је настао под утицајем руског и црквенословенског, на коме су настајали рецимо романи Милована Видаковића. Говорио је да је у питању језик који се користи правилима „баба Смиљане”.
Година која означава Вукову победу, и увођење реформе у језик је 1847. када је изашла и расправа Ђуре Даничића – Рат за српски језик и правопис, Песме Бранка Радичевића, Његошев Горски вијенац и Нови завет у Вуковом преводу.
Велики део Вуковог рада обухвата сакупљање и штампање песама, бајки, изрека које потичу из народа. Исто тако, он је покушао да од заборава сачува обичаје, детаље о животу народа, па можемо говорити и о његовим етнографским и етнолошким списима. Међу њима важно место има Вуков Рјечник, који је први пут објављен 1818. и у коме појмове Вук објашњава народним причама, анегдотама, веровањима.
Вук Стефановић Караџић је бајке, које је прикупио, представио и браћи Грим, који су одређене мотиве искористили за своје приче, те се тако наше књижевно усмено наслеђе стопило са светском књижевношћу. Јаков Грим је, иначе, Вукову граматику превео на немачки. Занимљиво је да међу бајкама и причама постоје и оне које су му слали други записивачи, међу њима и Милош Обреновић и песникиња Милица Стојадиновић Српкиња.
Вуков рад на народним песмама исплатио се самом чињеницом да је највећи немачки писац и песник, Гете, читао нашу Хасанагиницу, и чак, како кажу, учио српски да би осетио њену пуну лепоту.
Бележење песама, прича и других усмених форми наставили су и његови следбеници.
Епску поезију је Вук Стефановић Караџић записивао слушајући првенствено слепе гусларе, а међу њима најпознатији су Тешан Подруговић, Старац Милија и Филип Вишњић. Песме је поделио по временима, па тако имамо песме старијих времена, песме новијих времена, преткосовски, косовки, покосовски циклус, песме о ослобођењу…
Догађаје током владавине кнеза Милоша Обреновића Вук је описао у књизи Милош Обреновић књаз Сербију штампаној 1828. године.
Лирска поезија коју је високо вредновао постала је узор и извор инспирације за модерне песнике – романтичаре. Интригантна је и Стефановићева збирка народне еротске поезије Црвени бан.
Порталибрис је до сада реиздао следеће књиге Вука Стефановића Караџића: Српске народне приповијетке, Живот и обичаји народа српскога, Србија по Вуку.
Подсећамо да су у оквиру ове едиције реиздата и дела заборављених писаца као што су: Милица Јанковић (Плава госпођа, Људи из скамије), Јаша Продановић (Наши и страни), Душан Радић (Село), Слободан Ј. Јовановић (Споменица), Драгутин Илић (Хаџи Диша, После милијон година), итд. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Дела овог аутора можете пронаћи ОВДЕ.