Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Душан Цвијетић
Вилине воде
Насупрот плавној војвођанској земљи, са друге стране оронулог Панчевачког моста лежи сиво, прљаво београдско насеље поетичног имена – Вилине воде. Све до XIX века ова област била је дивљина пуна топлих извора, која је брзом индустријализацијом попуњена фабрикама и радионицама да хране и угађају престоници, а насељена сиротињом, да ради и одржава фабрике. У историјским изворима забележена су кључна дешавања која су исцртала постање и развој Вилиних вода од изградње првих кожарских радионица, преко отварања велике кланице и пружне линије која ју је спојила са центром београдске вароши, па до савремених покушаја да се размрси густо клупко пролаза и авлија изниклих без икаквог реда. Па ипак, да ли услед многих бомбардовања и разарања или тек људским немаром, једна необична судбина из периода изградње Краљевог моста остала је незабележена у званичним списима, а до нашег времена стигла је тек као усмено предање на граници нестварног.
Алекса Обрадовић живео је у маленој, рушевној кући камена темеља и дрвене конструкције, вазда скривеној у сенци новога моста. Потицао је из дуге линије чувених видара, код којих су некада људи издалека долазили по лек. У својим двадесетим годинама, младић се држао повучено и није често излазио међ свет, није се бећарио, како су многи његови вршњаци обичавали, нити се икада скрасио и засновао породицу. Требало је да наследи породично занимање, но очева смрт осујетила је традицију: иако су Обрадовићи били познати по својој великој снази и дуговечности и често живели готово читав век, његов отац преминуо је у четрдесетој години. Никоме није било јасно који је био узрок смрти овог потпуно здравог човека, тек, једне је вечери легао да спава и више се није будио.
Причало се да је њихов родоначелник, Обрад, син Завидин, кренуо ка Београду након погибије кнеза Лазара, када је српска властела одабрала Царство небеско, а земљу прегазиле безбожне хорде. Међутим, на једном раскршћу близу ког је непромишљено заноћио, на Обрада је наишла водена вила. Лице нестварне лепоте уоквирио је цветни венац. Дуга, свиленозлатна коса, у којој се крила тајна вилинске бесмртности, пружала се преко беле хаљине и спуштала готово до земље. Једино су козје ноге, вешто скривене испод хаљине, упућивале на демонску природу.
Жељна забаве, вила је понудила опкладу Обраду: он ће свирати песму на фрули, она ће играти. Изгубиће онај ко се први умори. Познајући ћудљивост и осветољубивост вила, Обрад није имао куд. Свирао је вили, непрестано, све док месец није ободом додирнуо ивицу шуме. А тада, тик пред оглашавање првих петлова, он је осетио несавладив умор и коначно посустао. За казну, вила му је одузела вид.
Не знајући куда да крене и шта да ради, почео је од муке да пева. Три дана и три ноћи певао је на раскршћу, а његов глас био је толико тужан да су птице заћутале, да својим цвркутом не би квариле песму. Треће ноћи, неочекивано, вила се сажалила, узела га под своје окриље и подучила тајнама лековитих трава. Тако су Алексини преци постали чувени травари и једини којима су виле дозволиле да се населе покрај њихових вода.
Вековима су живели на вилинској земљи, у трошној кући која се вазда рушила и занављала. Болести и недаће су их заобилазиле, а народ их је волео и поштовао. Но, крај деветнаестог века донeо је у њихову мочвару челичне конструкције и задах кланица и парних локомотива, и неке нове, безбожне људе, који нису зазирали од тога да ударе пругу кроз вилино коло и поставе темеље својих кућа на њеној земљи. Вилини врачи нису им могли ништа, и сами постајући све више реликт, док се њихов свети занат претварао у забаву празноверних будала и наивних Цигана.
Алекса је слутио зашто је тако рано умро његов отац: човек више није могао да гледа како људи исушују вилине воде, секу шуме и крваве земљу. Придружио се, заједно са дрекавцима и вукодлацима, старим божанствима на гробљу историје које је градио Разум.
Дуго након очеве смрти Алексине мисли су лутале. Гледајући своју беду и безизгледан положај, почео је да сумња да су његови преци икада били ишта више од обичних варалица. Да су заиста имали ванљудска знања, не би ваљда он завршио сам у овој сиротињској страћари! Доктори, са својим високим школама и скупоценом опремом, заиста лече људе. Зато њему више нико и не долази. Његови преци заваравали су себе и друге надрилекарском опсеном, а недостатак метода надокнађивали мистиком. У овим размишљањима Алекса је губио ослонац. Почео је да се враћа причама и легендама које је од оца слушао као дечак, налазећи у њима многе недоследности. Преправљао их је, објашњавао натприродне детаље где је могао, а одбацивао их у потпуности где није. Тако је полако напуштао своја веровања и правио палимпсест од познате му историје. А прекрајање историје није опасно јер смо склони да је понављамо – понављамо је свакако – већ због тога што тако губимо везу са стварношћу и појам о истини. Алексин свет почео је да се круни.
Често се увече смуцао око новог моста и дуго гледао у мутни Дунав. Сама конструкција, колос од двадесет три хиљаде тона гвожђа, била је готова још пре две године, али подухват исушивања ритова био је изузетно захтеван и одужио се више но што је испрва планирано. Одмогла је и кишовита јесен, и моћна река је носила муљ, дебла, понекад и лешеве птица или ситнијих животиња, а обалу претварала у житко блато.
Алексу је лутање кроз породичну историју гурнуло у апатију. Млади травар остао је изгубљен, огорчен на цео свет и решен да напусти свој позив и живот посвети новој науци. Пожелео је да се склони од мреже легенди и бесмислених обичаја, који су му затровали живот и ударили границе његовом свету, али стега васпитања, животна инерција или већ нешто треће није му дало да се са свога места помери.
Половином октобра почела је кошава. Ветар је фијукао над крововима кућа, уносећи у људе чудан немир, као да се завлачио у главе и својом шкрипом наговештавао лудило. Ипак, Алексу није спречавао у вечерњим изласцима. У једној од касних шетњи, док је седео оптерећен истим збуњујућим вртлогом брига, Алекси се учинило да је на крају шевара, где је почињала шума, обасјан пуним месецом, севнуо бели вео. Одагнавши наговештај из главе, кренуо је назад, кад се из жбуња зачуо женски глас. Песма је била једва чујна, али предивна, и чинило се да се ветар зауставио и ноћне птице престале да певају, као да се сва природа напрегла да чује магичну мелодију. То је потрајало једва неколико тренутака, а затим је кошава наставила да дивља. Ипак, Алекса је кренуо ка шуми, решен да испита шта се дешава.
Загазио је до колена у блатиште, а руке му је гребала трска. Како се приближавао месту на коме му се привидела хаљина, било му је све јасније да се његов ум само поиграо са њим. Па откуд девојка, у глуво доба, сама у шуми? Таман је одлучио да се окрене и врати кући, кад се из шуме поново извила песма, заустављајући на моменат ток времена. Поново онај исти, женски глас. Као омађијан, коракнуо је у таму.
Песма, са повременим прекидима, водила га је кроз мрак попут каквог месечара. Више није чуо лепоту мелодије, већ је само слепо пратио њен траг. Није приметио ни да је прегазио округли пропланак и кроз шуму избио до моста. Жандарм који је чувао мост сакрио се од ветра у своју стражару и заспао. Алекса је прошао покрај чуварске кућице и непримећено ступио на мост, пратећи бели одсјај који је вазда титрао тик на граници његовог периферног вида.
Све су му се мисли стопиле у један сингуларитет: желео је да сустигне привид. Шта ће урадити када га сустигне, то није знао. Кретао се опасно близу ивице, тетурајући се од удара кошаве. Прошао је први лук, а затим и други, посрћући између челичних стубова.
На тренутак је беличаст одсјај севнуо сасвим близу његовог лица. Не размишљајући, жустро је посегао руком ка светлости, и под прстима осетио меке власи. У шаци му се нашла златна, свилена коса. Но нагли покрет бацио га је преко ивице моста, и он се ухватио за косу као једини ослонац који је могао да нађе. Али пад се више није могао избећи. Сурвао се преко ивице, а у руци му је остао предивни, демонски прамен. Тренутак пре но што је осетио стравичан удар који му је избио ваздух и изломио кости, Алекса је зачуо како се ваздухом проломио језив, древни крик и било му је јасно: те ноћи умреће заједно са вилом. Био је жив још толико да осети како га нешто несавладивом силом вуче надоле, у дубину вилиних вода.
Алексино тело никада није нађено. Историја је упамтила другог Алексу Обрадовића, власника фабрике за прераду памука, а сећање на траваре збрисано је заједно са дивљином Вилиних вода. Десетог новембра 1935. године Његово краљевско височанство кнез намесник Павле, у присуству многобројних представника државног врха, дипломата, официра, патријарха, свештеника и народа, званично је отворио мост краља Петра II. Пет година касније југословенска војска је мост детонирала, али тиме није успела да спречи напредовање мрачне хорде, која је поново преплавила земљу. Мост је касније поправљен, па и надограђен, а краљево име, нежељени фрагмент старог света који је ваљало предати забораву, скинуто је са њега. Са обе стране моста никла су велика насеља. Београд је појео рит и наставио да се шири гутајући све пред собом.
Али плавна земља око моста остала је сива, непријатна, пуна шута и разрушених фабрика, као одјек древних вилинских клетви у које су наши преци веровали, граничника између света који припада људима и света демона и неукротиве силе природе.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.