Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Snežana Radojičić
Vila
Ja sam vila. Prava vila! Da, znam ja da vi smrtnici danas ne verujete u naše postojanje. Zato me i ne viđate. A upravo to što ne verujete mi vile koristimo da se poigramo sa vama. Oh, rekla bih da vam nije baš drago što vas smrtnicima nazivam? Oprostite, dragi moji, ali vi to i jeste. Samo kap u moru večnosti. A mi, vile, mi smo besmrtne!
Ispričaću vam jednu priču pre nego što mi neki od vas pozavide na besmrtnosti. Uvek je možete tretirati kao bajku, mada ja sama znam koliko je sve to stvarno.
Dakle, potičem iz ove gore i oduvek sam ovde. Miroč-planina je moj zavičaj. Rosni cvet divljeg ljiljana postelja je u kojoj sam začeta, od kiše i sunca, tačno ispod duge. Kada biste verovali u moje postojanje, mogli biste videti moje bele, prozirne haljine koje se viju oko mog vitog tela i moje zlatne kose duge do kolena. Moje lice se rosom umiva i belo je i uvek mlado i ne može se oka skinuti s njega, toliko je lepo. Moje kose na ljiljan mirišu, a moje usne rumenilom zavode. A oči… U oči me ne gledajte jer njima mogu da sečem kao mačem! A mogu i da očaravam pogledom, što me više zabavlja. Od čari moga oka zaboravlja se i najrođenije što se ima, samo ako ja tako poželim. I samo da znate, vile se nikada ne izvinjavaju zbog toga što jesu, pa ni zbog svoje neskromnosti.
A kada zapevam, gora se njiše. Moje vito telo se izvija u ritmu dok oko mene moje sestre vile igraju u kolu. Moje ruse kose zanosno padaju po mirišljavoj divljoj nani i majčinoj dušici, po kojima igraju moje bose noge. Plešemo u transu i pevamo, okrećući se u kolu sve brže. Takvu muziku nikada čuli niste. Mnogima koji jesu bila je poslednja. A posle naše pesme i igre ostaje „vilinsko kolo”, znak na travi koji vi smrtnici treba da obilazite u širokom luku, ako vam se nađu na putu. Jer zgazite li svojim smrtnim stopalom na našu večeru, u kolu, teško ćete se razboleti, a možda i umreti. Da, da, pitajte vaše stare ako već niste čuli za to! Ako se još uvek sećaju priča svojih predaka, potvrdiće vam da se to „nikako ne valja”!
Nekako najviše volim da se kupam u hladnom planinskom potoku. Zbacim svoja krila i okrilje, na travnatu obalu i zakoračim u svežu vodu. Ima jedan vir blizu Markovog kamena gde se najčešće kupam jer je tu voda dovoljno duboka da mogu potpuno da zaronim. Tada se moja zlaćana kosa raspe po površini vode. Kapljice vode sijaju na suncu a leptiri dođu na moj poziv i slete na moju kosu. Neki od njih donose cvetove belih rada, a drugi ih upliću u pramenove moje kose. Kada se ogledam u vodi tako okićena, osećam se kao neka vilinska princeza.
Naravno, uvek postoji opasnost dok se kupam da moja krila i okrilje ukrade neki smrtnik i time mi oduzme vilinske moći. Postoji, mada to ipak nije moguće. Jer ja nikada nisam sama. Mene čuvaju moji jeleni. Najsnažniji od njih moj je zaštitnik. Na njegovim leđima jezdim kroz šumsko žbunje, vilinske paprati i gustiše. Ispletem mu venac od raznog moćnog bilja, stavim mu oko vrata i onda ga zagrlim, pripijem se svojim vitim telom uz njega i kao jedno letimo šumom. Tada mi bude zabavno da svojim zlatnim strelama gađam oblake i prosipam kišu iz njih. Nikada ne gađam životinje i biljke jer sam ja njihova zaštitnica. Međutim, razgnevim li se na nekog od vas ljudi, koji me uvredi, umem smrtno da ranim prestupnika svojim strelama.
Tako jednog dana predveče lagano šetam šumom sa svojim jelenom, pevam da sva gora ječi i ptice ćute sa strahopoštovanjem, kada vidim na proplanku konja privezanog za jedno drvo i usnulog viteza gde leži kraj njega. Konj me je osetio i pre nego me je video, ali je usnuli konjanik mirno spavao. Prišla sam mu sasvim blizu i nadvila se nad njega i tek kada sam ga svojim prodornim pogledom navela, on se probudio. Lagano je otvarao oči i poskočio kada me je ugledao. Stao je na noge i hitro isukao mač koji je nosio za pojasom.
Nasmejah se.
– Lakše, viteže! Zar mačem na devojku?! – rekoh mu.
Rešila sam da se poigram s ovim smrtnikom i njegov strah me je zabavljao. Bio je kršan, stasit mladić, crne, razbarušene kose, kratke brade, gustih veđa nadvijenih nad dva kao noć crna oka, koja su me oštro gledala kroz guste trepavice.
– Ma kakva devojka, ti si demonska kćer! Znam te ja, mene ne možeš obmanuti – reče on sada već hrabro, spreman da nasrne na mene mačem.
Vidim, vreme je da ga opčinim svojim čarima. Zato zapevah i zaplesah tu pred njim, vrteći se sve ukrug, prvo oko sebe, a onda i oko njega, sve vreme bacajući na njega umilne poglede, od kojih on polako smekša. Ruke mu se lagano spuštahu pored tela, mač ispade iz ruke u jednom trenutku, a oči zasijaše. Dah mu postade dublji, usnice poluotvorene, pa čak se i lagano zatetura. Sada sam ga već kosom mazila po licu dok sam plesala. Mrak se spustio, a na proplanku su se stvorile i moje sestrice vile. Pesma se orila, muzika se razlegala šumom, dok su se na trpezi vilinskoj prevrtali ispijeni pehari vina. Vitez mi je ležao s glavom na krilu, opijen mojim čarima i vinom i smejao se. Zapevao je, i to tako lepo da sam mu smesta izrekla zabranu pevanja dok je na mojoj planini. Ovde sam ja vila, a poznato je da po vilinskom zakonu mi najlepše pevamo!
Gozba je trajala cele noći. Do zore sam ga ljubila i zavodila, a on je bio potpuno opčinjen. Znala sam da jedna vila može biti sa smrtnikom samo ako joj on oduzme krila i moći, a to nikako nisam želela. Zato sam učinila da vitez umisli da je sve bio samo san. Povukla sam se sa prvim zracima sunca. I ja i čitava vilinska gozba postali smo nevidljivi za njegove oči. Vitez je umoran spavao dok ga je konj i dalje čekao privezan na istom mestu, lagano čupkajući travu. Utom pojačah cvrkut ptica, vitez se probudi i skoči iz sna. Osvrtao se oko sebe. Češkao se po kudravoj glavi, opipavao mač i gledao u veliki tamno obojen prsten od trave na proplanku ispred sebe.
– Vilinsko kolo! – prošaputa on i brzo odveza svog konja, pope se na njega i požuri kroz šumu. Osetila sam kako mu jeza od mog pogleda klizi niz kičmu. Znala sam da mu ništa nije jasno, da ne zna je li sve sanjao ili je stvarno noćas bio na vilinskoj gozbi.
Nasmejala sam se i veselo krenula u suprotnom pravcu kroz šumu.
Prošlo je od tog događaja neko vreme. Nama vilama vreme ne znači ama baš ništa, tako da vam ne mogu reći koliko tačno je prošlo dok nisam ponovo srela svog mladog viteza.
Ovaj put je jahao sa još jednim vitezom kroz šumu. Bio je i dalje onako mlad i lep, a njegov saputnik nešto stariji i još krupniji od mog viteza. Nisam morala blizu da im priđem da bih ih čula, ali sam bila radoznala i prišla tik uz njih, i dalje skrivena za njihove oči. Čuh kako onaj drugi zove ovog mog viteza „brate vojvoda Miloše”, a ovaj njega „brate Kraljeviću Marko” i videh da u tim njihovim rečima ima nešto blago, nešto opojno i privlačno, meni dosada nepoznato, nešto toplo što struji među njima. Moram reći da mi to osećanje nije sasvim strano, osećam ja to za svoje sestrice, za moju postojbinu Miroč, za svog jelena i slutila sam da je to ono što vi ljudi Ljubavlju zovete. Pomislih kako bih volela da osetim Ljubav onako kako se smrtnici vole. Zato priđoh još bliže ne bih li upila tu Ljubav što među ovim kršnim vitezovima struji…
Tada čuh gde onaj Marko moli Miloša da mu peva jer mu se prispavalo, a dug je put pred njima. Miloš s nelagodom odbi i reče Marku:
– E moj brate Marko, pevao bih ja tebi, ali ne smem! Ne znam da li sam samo sanjao ili sam noćas stvarno pio vino i celu noć šenlučio sa vilom Ravijojlom, tek, ona mi je zabranila da pevam dok Miročem prolazim. Pripretila mi je smrću, brate! I bilo je stvarno, mada znam da sam spavao… – Mučenik se češkao po glavi, nekako sav zbunjen, ali Marko se nije dao. Nastavio je da navaljuje govoreći da je to samo bio san i Miloš zapeva.
E, tu se ja onako, vilinski, razgnevih! Oglušiti se o naređenja jedne vile, to se glavom plaća! Nanišanih iz svog luka zlatnom strelom i prostrelih Miloševo grlo, gde on odmah pade s konja, a onda i drugom prostrelih njegovo srce.
Marko skoči, vide gde Miloš umire i čuh kako besno naredi onom svom ogromnom konju da me pronađe i uhvati, a da će mi on, Marko, presuditi. Odmah sam razvila svoja zlatna krila i poletela povrh Miroča. Mislila sam biće lako, ali taj Šarac… U jednom momentu on me stiže, a Marko me pogodi svojim buzdovanom i tu me ščepa. Nikako mi nije bilo jasno kako je to moguće, kakve moći ima ovaj smrtnik kad mene, vilu, ovako ščepa?!
I tako, bi što bi! Nemadoh kuda nego prevrtljivo krenuh da Marka bratimim bogom i da obećavam da ću oživeti biljem lekovitim njegovog brata Miloša, ne bih li sačuvala svoju vilinsku moć i čast. Jer, da mi je samo jednu dlaku skinu s glave, umrla bih! Marko pristade i ja se brzo bacih na posao. Nakupih bilja dok me je Marko, sada moj pobratim, pratio u stopu po planini. Spravih na brzinu lekovite obloge, njima obložih probodeno srce i grlo Miloševo i on ožive!
Eh, sreće Markove kada to vide! Grliše se i ljubiše sve plačući od sreće i ta njihova radost me zapahnu kao vetar, a u grudima mojim vilinskim osetih toplinu. Razli se ta toplina po celom mom biću i udari me kao munja! To je bio trenutak kada se u moje biće
uselila prava, bratska ljubav. Tada zavoleh Marka kao prava posestrima vila i nemade ništa na ovome svetu što za njega ne bih učinila. Rane sam mu vidala posle svakog boja u kom je bio ranjen, na mom krilu vilinskom se odmarao do novog boja, uklanjala sam mu neprijatelje s puta, pila vino rujno s njim i gozbe pravila i sestrinski ga volela… Sve do njegovog odlaska od mene, tamo gde ja nikada ne mogu stići…
I zato vam kažem, dragi moji smrtnici, ne zavidite mi na besmrtnosti mojoj. Besmrtnost vilinska, čari i Ljubav ne bivaju skupa. Jednom kada sam Ljubav pravu spoznala i izgubila, vilinskih čari sam se odrekla. I evo mene, slavne vile Ravijojle, u pesmama opevane, gde vekovima lutam Miročem, Boga moleći da me učini smrtnom i pošalje me mom pobratimu, voljenome mome Marku. Više volim svoju besmrtnost, večitu mladost i lepotu, svoje vilinske moći izgubiti, nego bez Marka navek živeti!