Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Милица Миловић Сомборски
Ветар
Лето господње, 1805. г.
Милош, једино газда Јованово дете, био је слабашан и блед дечак. Мати Спасенија, на коју је повукао светлу косу и ситне шаке, штитила га је од тешког посла, а отац, најбогатији газда у селу, осећао је према сину презир. Када би неко од сељана дошао у њихову кућу и рекао да је дечак нежан као девојка, газда би потегао нож. После би целу ноћ пио и пред зору тукао сина и жену, до крви. С временом код њих више нико није залазио. Једино би поп Ђорђе дошао за славу, и понекад убога Стана, да види кћер и унука. Ипак, с пролећа, село се још једном окупило пред кућом силног газде, да на вечни починак испрате мученицу, Спасенију.
У јесен, на Митровдан, дошао је поп Ђорђе код газда Јована да окади кућу и благосиља славску погачу. У празној кујни прибио се уз пећ, да се угреје. Однекуд се пришуња дечкић, пољуби му хладне руке и назва бога. Даде му фраклић ракије, па нестаде. Утом се отворише врата и у кујну уђе газда Јован, те поздрави попа:
– Помаже Бог – рече. – Видим, послужио те овај мој несој.
– Бог ти помогао – благо одговори поп. – Немој тако, Јоване. Није свако за сабље и кубуре.
– Него за шта је, Ђорђе? – осорно упита газда старог пријатеља. – Ми смо у његовим годинама коње кротили, Турцима барут палили.
– Јесмо – рече помирљиво поп. – Али, неко је за сабљу, а неко за перо. Чујем да су у граду направили школу, па ти плати дечку станарину, учевање и хартије, јер у гроб ни гроша нећеш понети.
После славског обреда газда Јован је смркнутог лица испратио попа и донео одлуку.
Лето господње, 1813. г.
Милош је добио вест о очевој смрти и одмах из града кренуо на пут. Путовао је више ноћу него дању, јер су он и старо кљусе тешко подносили јулске врелине. У сутон другог дана напали су га разбојници и отели му коња. Прошла је увелико поноћ када се, изгребан и изубијан, довукао у црквену порту и срушио у валов воде. Бука је пробудила уснулог попа и Циганче, које је спавало у слами. У први мах поп је помислио да је нека пијандура залегла да се расхлади. Таман кад је одлучио да добро изгрди бештију, препознао је светлу косу и анђеоски лепо лице:
– Милоше, сине, ко те нагрди тако? – закука уплашен попа.
Тешком муком, поп и Циганче унели су момка у ниски, сиротињски вајат. Док је пио свежу воду и причао шта је преживео, свећа је меко осветљавала његове уморне очи и риђкасту брадицу.
– Закаснио си, Милоше – рече старац. – Због врућине јуче смо ти оца покопали. Сад спавај, а кад сване, отићи ћемо заједно на гробље.
*
Милоша је пробудило Циганче, чупкајући му обрве. Угледао је мусаво лице са венцем умршене косе и осмехом без два горња зуба. Поп је одмотао бошчу, па откинуо комад проје, које Циганче халапљиво поче да једе. У просторију је ушла ситна старица носећи тек помужено козје млеко. Насула је Милошу и детету, ћутке, чекајући да је унук препозна.
– То је твоја баба Стана – рече поп Ђорђе. – Ниси је ваљда заборавио, Милоше?
Милош скочи да загрли бабу, али му она ухвати руке, љубећи их и милујући мокрим образима.
– Добро дошао кући, сине – зајеца баба Стана. – Да те се старамајка нагледа, па да може срећна на пут.
– Де, де, Стано – рече попа. – Нећеш ти још путовати. Треба момку кућу накућити, девојку испросити и колевку ушушкати.
– Даће драги Бог – плакала је и крстила се старамајка, па миловала огрубелим длановима час Милоша, час дете које јој је главу положило у крило.
Милош је суву проју заливао млеком, болно свестан сиромаштва у којем су га тако топло дочекали. Поглед му паде на уснуло Циганче, коме је баба Стана требила сламу из косе и учини му се некако чудновато познато. Одједном, задува хладан ветар и треском затвори врата собице.
– Биће, изгледа, кијамета – рече поп Ђорђе. – Умиј се, Милоше, па да пожуримо на гробље.
На путу до гробља старог попа и светлокосог момка пратили су ковитлаци прашине. Налети северца постајали су чешћи и јачи. Поп ухвати Милоша под руку. Обојица би у једном тренутку дрхтали од хладноће, а у другом би се презнојили од врућине. Пред гробљем поп седе на један пањ, да одмори.
– Бог с нама, какав је ово кијамет, сине? – забринуто се прекрсти старина.
Милош погледа у небо и претрну од страха: у шупљини црних облака стајали су збијени, једно уз друго, сунце и месец.
– Оче, ја овако нешто досад не видех – рече Милош. – А ти?
Поп погледа горе и узвикну:
– Идемо назад, брзо! Доћи ћемо на гробље други пут!
Ветар је налетима, као турском камџијом, шибао старца и момка по леђима. Од вртлога прашине, лишћа и грања, једва су видели куда иду. Милош погура попа и напокон дођоше до првих кућа. Лупали су на замандаљена врата, али им нико није отварао. Ледени ветар одузимао им је дах. Уморни, последњим дамарима снаге провукли су се кроз почупане баште и стигли до Милошеве куће. Врата им је отворила баба Стана.
– Ја и сироче једва дођосмо да мало уредимо за Милоша – прошапута старамајка.
Циганче се склупчало у мрачном углу просторије, шарајући прстима по пепелу и певајући тихо неку песмицу.
– Стано, дај воде да се напијемо и умијемо – одлучно рече поп. – Морамо што пре до цркве, да звонимо против овог кијамета!
Напољу се саставило небо са земљом; сунце и месец удавио је мрак. Ветар је немилосрдно нападао старца и момка, и бацао их на дрвеће и ограде. Куће су се једва назирале. Понегде су се видели слабашно осветљени прозори, као путокази, те се Милош и поп некако докопаше цркве.
*
Отад, па наредних дана, невреме није престајало. Уз фијук леденог ветра, који је дувао све силније, одзвањао је јаук дрвећа изваљеног из корена. Мртве птице ударале су у прозоре. Згуснуо се хладан мрак, као у гробу. Милош и поп звонили су на смену, не одустајући, до крајњих граница издржљивости. Звуци шкрипања и лупања мешали су се јеком звона. У предаху, Милош би кратко одспавао, док је поп упорно читао молитве, не тренувши ни минута.
– Оче, нећу моћи још дуго – рече изнемогли Милош петог дана. – Немамо више ни воде ни хране. Ако овај кијамет ускоро не стане, живи напоље нећемо изаћи.
Поп Ђорђе је ћутао, блед као авет. Гњечио је отопљени восак, трудећи се да направи свеће, како бар не би скончали у мраку. У неко доба учини му се да чује рзање коња. Тешком муком, борећи се с ветром, отворио је врата и угледао обрис непознатог човека.
– Где да склоним коња, попе?! – повика човек.
– Тамо позади – одговори поп. Док је затварао врата, замотана старица хитро се увукла унутра и клизнула ка светлу.
– Још си нам ти фалила, сподобо – промрси поп кроз зубе.
Утом дође и онај путник, па се сви окупише око свеће. Поп виде да је путник Турчин, трговац, али му ипак назва бога.
– Аферим, попе – узврати Турчин. – Шта је ово село згрешило кад само у њему шејтан туче?
– Зар само у нашем селу? – упита уплашено Милош.
– Тако је – рече Турчин. – Кад ме ухватило на раскршћу, нисам могао назад. Покрио сам коњу главу и повео га на звоно, нека ми Алах опрости. А ко је овај акреп што мумла у травке? – упита, с нелагодом, показујући главом на старицу.
– То је наша видарка – одговори поп. – Има бар сто година; не бој се, неће ти ништа. Ти седи, а момак и ја идемо да звонимо.
Тада стара проговори:
– Залуд звониш, попе – рече. – Није овај кијамет ни од Бога, ни од онога. Ово је од клетве.
– Шта то збориш, вештице?! – узвикну поп Ђорђе. – Ко је бацио клетву?
– Бацио, а баца и даље – рече баба.
– Ко?! – узвикнуше скоро у исти глас поп, Турчин и Милош.
– Копиле Јованово – одговори старица. Оно што га је направио са Циганком коју је довео у кућу, кад је сина испратио на школе.
Милош скочи, бесан, пожелевши да ухвати бабу за гушу, али само цикну:
– Је ли ти то причаш о мом оцу и Циганчету?!
– Да, о твојој сестри по оцу, стара погледа Милоша у очи. Кад је била од годину, Јован јој је матер утукао, као Спасенију. Позвао је Стану да дете узме себи. Тада га је Стана проклела:
– Дабогда ти се дан претворио у ноћ што ми уби кћер и отера унука из куће, и што ни своје копиле нећеш да гледаш – рече баба и пљуну пред попа. – Знаш ти, Ђорђе, све како је било, него ћутиш!
Са звоника је одлетео последњи цреп. Лед је у кристалној паучини наткрилио целу просторију. Турчин и поп гледали су у пламен свеће, као омађијани. Милошу су се низ образе сливале стаклене сузе. Стара видарка је наставила:
– Неки дан, на сахрани, видела сам малу како шара по прашини и пева: „Дабог дану ноћ…” И ето, попе, звона и молитве не могу ништа против клетве из невиних уста. Много сте се огрешили сви, цело село, о то недужно чељаде. У крпама иде, гладно, а сити га гађају камењем. Јер проси. Јер и Стана нема шта да једе, па краде за дете и себе, ноћу, док грешни мирно спавају.
Милош се ухвати за главу, залете се и треснуо о зид; помеша се крв са сузама. Схватио је зашто га је отац за седам година посетио само два пута. Зашто му је забранио да дође у село и обиђе бабу и мајчин гроб. И на кога личи сироче, кад се не смеје.
Страховит налет ветра развали врата и испали шиљке леда, од којих се један забоде тик уз попову главу. Стогодишње звоно одвали се од звоника, паде иза цркве и пуче напола. Кроз фијук земље, перја и камења, до људи допре умирући ропац коња. Турчин унезверено дрекну:
– Попе, где је то дете, да му пресудим?!
Милош, крвав, стаде пред Турчина и рече:
– Нећеш ти, ага, никоме судити. То безимено дете не зна шта говори. Чим прође овај кијамет, ја ћу моју сестрицу именом назвати, а ти ћеш је, оче, светом водом крстити!
*
Баба Стана поправи гнездо које је од јоргана и јастука свила под столом, па позва Циганче да легне уз њу и утопли се. Видевши да је мала не слуша, већ шара у пепелу и нешто певуши, старица промрмља:
– Нека, голубице, чека те јабука. Певај ти баби, душо, певај…
Страховит налет ветра развали врата и у вртлогу искиданог цвећа донесе до малене једва чујне речи: сестрицу, назвати, крстити. Уплашена девојчица трже се и устаде. Кроз разваљена врата изли се сунчев слап и угреја разнобојне латице под дететовим босим ножицама.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.