Вељко Милићевић је српски књижевник, публициста и преводилац. Прве литерарне радове објављује већ 1986. године и као ђак покреће ученичке листове, пише песме и приче. Као гимназијалац сарађује са часописима <ем>Споменак, <ем>Голуб, <ем>Млада Хрватска. Његова прва у целини објављена приповетка је <ем>Нова крв, која је излазила у сарајевском часопису <ем>Нада 1903. године у пет наставака. Исте године мостарски лист <ем>Мала библиотека објављује његов превод приповетке <ем>Орла Ги де Мопасана, приређен Милићевићевим предговором.
Праву афирмацију стиче као најмлађи сарадник Српског књижевног гласника уз велику подршку Богдана Поповића и Јована Скерлића. У овом часопису 1904. године објављује приповетку <ем>Мртви живот.
Писао је приповетке (<ем>Нова крв, Мртви живот, Вихор, Млаке душе, Љубав Марка Ђурића) романе (<ем>Беспуће и Опсене), есеје и преводио са енглеског (Дикенсове романе, мемоарску прозу Арчибалда Рајса, али и есеје Т. Б. Меколија) и француског језика (прозу Стендала и Мопасана), као и са српског на чешки и словеначки језик.
У његовим приповеткама приметно је померање од реалистичких тема и њихове обраде ка модерним, па се приповетке могу означити као љубавне, али у љубави преовладава телесна страст; напушта се традиционална карактеризација јунака, нема широких и детаљних описивања света и друштвене средине, све је сведено на јунаков унутрашњи емотивни живот. Милићевићев највећи уметнички домет огледа се у дубини анализе психолошких стања и емотивних ломова јунака.
<ем>Беспуће Вељка Милићевића
Вељко Милићевић, заједно са Милутином Ускоковићем, означава почетак српске модерне прозе. Његовим романом <ем>Беспуће започиње у српској књижевној историји традиција кратког лирског романа, коју ће касније неговати и Црњански, Растко Петровић, Андрић, Драгослав Михајловић.
Ово дело је у наставцима излазило од јануара до јуна 1906. године у <ем>Српском књижевном гласнику. Као засебну књигу, писац је <ем>Беспуће објавио 1912. године, где је додао још једно поглавље, исповест Чехиње Ирене. Тек одскора, готово читав век од настанка овог дела, домаћа књижевна критика увиђа значај овог аутора и озбиљно се бави проучавањем <ем>Беспућа, те се значајни доприноси тумачењу и разумевању целокупног његовог дела тек могу очекивати. Било нам је потребно искуство читавог XX века да у Гаври Ђаковићу препознамо првог модерног јунака српске, али и европске књижевности.
Отуђени јунак Вељка Милићевића је модерни књижевни лик који, за разлику од романтичарских и реалистичких, не успева да од градске средине побегне у природу, не успева да пронађе једноставне радости живота и сеоску идилу. Својом раскорењеношћу и потпуним отуђењем од самог себе, Гавра Ђаковић постаје антијунак чиме се сврстава уз ликове који ће се појавити касније у делима Џојса, Вирџиније Вулф, Кафке и Камија.
Милићевићево разумевање књижевности и њених токова, односно тенденција да се уместо друштвене стварности јунака проблематизује психолошки лик, естетска и унтурашња стварност личности, види се и у његовој критици Сјенкјевичевих историјских романа у тренутку велике популарности овог нобеловца.