За разлику од његове породице и схватања околине у којој је одрастао, за Анђелка Крстића печалбарски живот није био циљ. Крстић је одувек тежио образовању, у Београду је радио у дућану и ишао у Светосавску вечерњу школу, а кад је приморан да се врати у родно место Лабуништа, „прокријумчарио” је из Београда дела Ђуре Јакшића, Бранка Радичевића, М. Глишића, Л. Лазаревића, Ј. Веселиновића, народну поезију и посветио се учитељском позиву, подучавању млађих генерација. Због сукоба с властима и услед подозревања, неразумевања које је трпео у својој околини, Анђелко Крстић је своје радове писао у мрачној собици, ослањајући хартије на даску преко колена.
Без обзира на тешке околности у којима је стварао, Анђелко Крстић је много допринео српској култури и српској књижевности, откривајући читаоцима једну мање познату српску средину, дајући економски, политички и социјални приказ српског друштва с краја 19. века и почетка 20. века. Дебар, Дримкол, Охрид, Ресна на северу Македоније нека су од места које је описивао и чију је српску културу, менталитет и традицију Анђелко Крстић уткао у своја дела.
Истакнута дела писца Анђелка Крстића су мемоари Сећања, драма Заточник, роман Трајан, а рад на приповеци је био најплоднији. За тридесет година написао је око тридесет приповетка, а прва уметнички зрела приповетка коју је написао је Вечито дужни, потресна прича о дечаку печалбару.
Анђелко Крстић је присуствовао слању мушких чланова породице у печалбу, најамни рад у суседна места, те је из личног искуства и сведочанстава мештана оформио дела високе вредности. Тако су настале и четири приповетке које вам представља ово издање Порталибриса. Збирка Вечито дужни сликовито приказује потресне људске судбине, тежак положај жена, смрт деце, безизлазну позицију надничара који раде за кришку хлеба и дугове. Народним говором Македоније (тачније Дримкола на северу Македоније, код Охрида) Анђелко Крстић је оживео ликове и приказао српско дијалекатско богатство. Поред тога, огољавањем психологије јунака и средине, Анђелко Крстић у збирци Вечито дужни критикује власт, поданички менталитет и протраћен потенцијал ресурса. Крстић се пита када су његови Дримколци изгубили самосвест, за коју није сигуран да ли би се „и после десетог колена могла повратити у ове ропске душе”. Откријте коме је то српски народ Вечито дужан, да ли смо ослобађањем од Турака добили слободу или нов вид ропства под маском реформе?
Анђелко Крстић је био скроман учитељ из малог места у Македонији, али се предано борио да српску књижевност и опште образовање пренесе и непросвећеним крајевима, да млађе генерације подстакне на више циљеве и образовање. Кроз четири приповетке у збирци Вечито дужни наратор износи и побуну, проблематизује борбу за права, чување српског карактера и српске традиције, сломљени дух српског народа, пристајање на оскудну егзистенцију, сукоб класа које можемо осликати изреком „Јачи тлачи”, и друго. Све то указује на револт Анђелка Крсића, који је познат као борац за српски национални идентитет. Непристајање на то да „човек буде човек само у свом обличју” је порука коју шаље свим генерацијама.
У издање смо уврстили приповетке: Вечито дужни, Јове наполичар, Три цванцика и Нема пазухе, а на сајту Порталибриса можете погледати и остали избор из приповедака српског писца Анђелка Крстића, као и дела других заборављених аутора.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.