Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Душан Лукић
Тајна тврђаве Неваде
Након Косовског боја и пада свете Лазареве главе тамни облаци се надвише над Србијом… У том мрачном периоду одвила се битка о којој се мало зна, а која ће одредити ток историје српског народа.
Бајазит се повукао у престоницу да размисли шта му је најпаметније чинити са Србијом, ући у нови рат или склопити неку врсту савеза.
Ипак, опасност је вребала Србију са друге стране. Већ оглашавањем првих петлова угарски краљ Жигмунд нападе северне делове кнежевине. Српска гранична утврђења су храбро одолевала бројнијој војсци Угара, али ослабљени претходним ратом, градови су падали један за другим.
Страхујући за будућност Србије, великани се састадоше на двору кнегиње Милице да одлуче шта им је чинити… Које од два зла је боље прихватити? Покорити се Жигмунду или прихватити Бајазитово царство као врховно?
– Ваша висости, извините на ометању, али стигле су вести из северних делова кнежевине – рече војник дубоко се наклонивши пред кнегињом Милицом и њеним гостима, Вуком Бранковићем и Краљевићем Марком.
– Вести су лоше… Северне границе су разорене, градови су пали под угарску власт, а наша војска је скоро потучена – рече војник.
– Зар се не можемо одбранити? – упита кнегиња.
– Пресвета кнегињо, према извештају који смо добили, Жигмунд је послао 100 вукодлака на наше границе. Немамо начин да их зауставимо… само Богу да се помолимо…
Кнегињино лице се помрачи, окренувши се према Вуку и Марку, упита их:
– Шта нам је чинити?
Марко, замишљен, прозбори:
– Немамо много времена за губљење, морамо предузети нешто… Вуче, ти, као најутицајнији, мораш поћи до Бајазита и склопити договор… многи ће то сматрати издајом, али верујем да је то једини излаз из ове ситуације… јер уколико нас и он нападне… Слажеш ли се? – упита Марко…
Вук Бранковић само климну главом потврдно и рече:
– То је оно што мора бити учињено, Србија је важнија од свих нас.
– А ја ћу – рече Марко – потражити Равијојлу.
– Јеси ли сигуран у то? – упита Вук. – Мироч је уз саму границу. Могле би те Жигмундове хорде наћи.
– Већи ће проблем бити проћи кроз прашуму Мама Падуре – Мајке Шуме и ући у Гаури Ра, у којој се састају виле – рече кнегиња Милица.
– Биће како мора да буде – рече Марко – а сада бих, уз ваш благослов, кнегињо, кренуо.
– Нека Бог буде уз тебе, Марко, а теби, Вуче, хвала на жртви коју ћеш поднети – благослови Милица двојицу витезова.
И тако два великана пођоше својим судбама, један да буде прозван издајицом, а други да постане легенда.
Након три дана јахања Марко и његова четири највернија витеза стигоше подно Мироча.
– Овде ћемо преспавати, па зором крећемо ка Гаури Ра – рече Марко. – Морамо што пре наћи Равијојлу.
Ноћ беше мирна, под пуним месецом изгледало је као да је дан. Међутим, идилу прекиде топот копита, који је попут бубњева одјекивао шумом. Михаило пробуди Марка, тргавши се из сна, он повика: „Брзо, тодорци долазе, морамо се повући дубље у шуму! Гасите ватру и пожурите.” Сакривени у шуми, угледали су демонску хорду од које се леди крв у жилама. тодорци, предвођени Великим Тодором, пола људи, пола коњи, изузетне величине, огрнути плаштевима са капуљачом испод које се лице није видело, протутњаше друмом, газећи све живо што би им се нашло на путу.
Када је опасност прошла, Марко рече:
– Не можемо чекати да сване, морамо да кренемо што пре.
Кретали су се полако, бакљама осветљавајући пут кроз шуму. Дрвеће је заклонило месец и владала је језива тама. Зауставили су се да одахну на трен и окрепе се. Иван, нагињући вино, осети да му је нешто скочило на леђа, снажно му забивши канџе у рамена и неким неприродним гласом, који се могао описати нечим између мрмљања и шкрипе старог воденичарског камена, му рече: „Трчи… трчи, робе мој… а-ха-ха.” Василије се ухвати укоштац са тим ђавољим створењем и осети канџе како му кидају кожу са груди и лица. То беху караконџуле, које су се криле у дубини мрака шуме, чекајући жртве. Марко и витезови су се борили свим снагама, али су биле упорне и стално су кидисале на њих. Одједном, из дубине шуме појави се Лесник, демон заштитник шуме и својим огромним рукама поче ударати и бацати унаоколо караконџуле, те се оне разбежаше једва извукавши живу главу.
Марко је лежао на трави, уморан, погледом који се мутио је тражио небо, али није могао да га види од крошњи дрвећа. Одједном изнад њега се појави жена, сва у белом, прелепог лица, дуге косе боје лешника и очију зелених попут смарагда. Била је то Бохинка, Мама Падури и рече му: „Чекала сам те. Време је да пођемо ка Гаури Ра до Равијојле, желимо да те упознамо са неким.”
Марко, Василије, Михаило, Иван и Војин су их пратили кроз шуму и стигоше до пећине. На улазу у пећину беху чувари пећине – две ламје, гуштеролика створења жуте крљушти, оштрих канџи и зуба и очију попут бакљи. Ламје се склонише уз дубок наклон. У пећини беше Равијојла. Када угледа Марка, она уз осмех дотрча и загрли га. „Добро ми дошли”, рече она, „морам да те упознам са неким.” Из друге просторије дође вила обучена у необично плаву хаљину, косе боје лешника и крупних смеђих очију. „Ово је Василиса, моја сестра која је дошла са оне стране Карпата да нам пренесе пророчанство.”
– Марко – рече Василиса – пред тобом је велики бој. То није само рат против Угара, већ рат који ће одредити судбу целог српског рода. Послушај ме добро. У близини Крагујевца има једно село, Маслошево. Пођи тамо и потражи жену коју су посетиле суђаје, родила је женско дете. Поведи их са собом и чувај, лоза тог детета је важна за будућност Србије. Потом пођи и потражи тврђаву Неваде, тамо је Душанова Алеманска гарда, они ће ти помоћи да зауставиш Жигмундове звери.
– Алеманска гарда? – упита Марко. – Они су живи?
– Све ће ти бити јасно када их нађеш – рече Василиса.
– Покажи им овај прстен када их нађеш – Равијиојла даде Марку печатни прстен са грбом цара Душана.
Марко и витезови се запутише пут Маслешева.
Након два дана јахања стигоше пред село, издалека су приметили црни дим који се дизао високо у небо. Тамо их дочека тужна слика… Село беше спаљено до темеља.
– Шта се десило овде? – упита Марко једну старицу.
– Вукодлаци – рече она – побише нам све мушкарце и одведоше све жене и децу.
– Да ли је међу њима и жена коју су посетиле суђаје? – упита Марко.
– Јесте – зајеца жена.
– Морамо пожурити – рече Марко витезовима – и наћи тврђаву Неваде.
– Синови моји, нико никад није нашао ту тврђаву, а они који су ишли да је траже су изгажени у шуми – рече им старица.
– Изгажени? – упита Марко замишљено.
Упутише се ка шумама у подножју Рудник-планине, где се наводно налазила тврђава у коју жив нико није успео да крочи.
Јашући целу ноћ кроз шуму, окружени густом маглом, исцрпљени, застадоше.
– Како да нађемо нешто што ни не знамо да постоји? – упита Војин.
– Јунаци, Равијојла нас не би послала овамо да не постоји, морамо имати вере – рече Марко.
– Пратите мене – зачу се глас из магле – одвешћу вас до тврђаве, али вас не могу штитити од онога што се у њој налази.
Беше то Таласон, дух заштитник грађевине у чије је темеље за живота био узидан, а којег је послала Мама Падури.
Пред тврђавом Марко рече:
– Останите напољу, ово морам да обавим сам.
– КО СЕ ТО УСУЂУЈЕ ДА ДОЂЕ НЕПОЗВАН У НАШ ДОМ? – загрме глас Великог Тодора.
– Позвала ме је невоља у ваш дом – рече Марко и извади прстен цара Душана, пред којим сви тодорци падоше на колена.
Објаснивши због чега је ту и какав бој се спрема, Марко их упита шта се са њима догодило и како су постали то што јесу.
– Након смрти великог цара, лутали смо Србијом штитећи оно што је остало иза Душана. Али нисмо могли да гледамо похлепу која се увукла међу његове наследнике који су цепали царство. Лутајући, наишли смо на ову тврђаву и одлучили да се придружимо Великом Тодору, он нас је преобратио у ово шта смо сада. Отада идемо и кажњавамо оне са нечистом душом.
– Твоје намере су часне, Марко, и ми ћемо ти се придружити у боју. Али запамти, када се све заврши, мораш нам дати једног витеза који ће нам се придружити и нико никада не сме сазнати где се наша твђава налази. То је цена – рече Тодор.
– У реду – одговори Марко.
– А ово ти је поклон од нас, за тебе и твоје витезове – Марко доби сребрни буздован, а витезови мачеве од чистог сребра – сребро једино може убити вукодлака.
Марко, витезови и тодорци стигли су до тврђаве Честин, коју су Жигмундови вукодлаци заузели и у којој су држали жене из Маслошева и околине. Ту им се придружи Вук Бранковић са одредима које је Бајазит послао као поклон савезу са Србијом.
Око тврђаве је владао неприродни мрак. Два дана су се водиле крваве борбе. Трећег дана Османлије хтедоше побећи, али одједном се појави јарка светлост и разби таму око тврђаве. Беху то Равијојла и Василиса са својим сестрама. Коначно вукодлаци беху потучени, а остатак војске побеже главом без обзира. Сви запеваше, срећни због велике победе коју су извојевали.
– Марко – са осмехом Равијојла приђе са бебом у наручју – ово је Станислава. Овај бој смо водили због ње.
– Шта се десило после тога? – упита дечак.
– Полако, мој мили дечаче – кроз осмех рече мајка милујући му косу – видиш, Марко је отишао са тодорцима јер није желео да жртвује ниједног свог витеза и зато се заправо ни не зна када ни како је умро. Вук Бранковић је у народу проглашен издајицом, а не зна се да је склопио тада савез са Турцима да би нам помогли да сачувамо дете из чије ће лозе доћи њихова пропаст.
– А шта се десило са вилама, витезовима и Станиславом? – упита дечак.
– Виле су се вратиле на Мироч и са Мама Падури нам помажу и даље када је најтеже, витезови су се вратили у службу кнегиње Милице, а Станислава… – осмехну се Марица Јовановић – она је твоја аскурђела. Да није било Марка, ето не би било мене данас, као ни мог храброг дечака Ђорђа Петровића.