Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Ненад Смиљковић
Шљивик
Откако знам за себе, нешто није било у реду с тим воћњаком, квадратном парцелом од непуна два ара иза амбара мог дворишта. Трава и некако, али ту се воћка није могла запатити. Расли су фидани, није да нису, проштркли би аветним гранама ка небу, али то је ишло споро, на ивици опстанка. У пролеће би испупио покоји цвет на шљиви или јабуци, олистала би стабла неком мемљивом нијансом зелене боје, а у лето би то мало плодова било квргаво, испијено, као да природни императив тог дрвећа није био да роди. Иза амбара су прве саднице јабука и шљива биле виталније, али од средине па све до Магдиних њива ка потоку то је све закржљало.
Једино стамено дрво беше шљива џанарика, из турског доба, одмах у амбар, наткриљујући га трошним гранама проштрклим из времешног, испуцалог стабла. Последњи очев засад шљивика пре деценију је болећиво таворио између каменог зида дворишта и мешавине плота од прућа и тараба дуж својих ивица. Оградио сам шљивик, хтео сам да по њему лута и кљуца живина, солидно заклоњена од пакосних лисица из лугова преко потока. Али и живина се чудно понашала, некако се није приближавала средишту воћњака, више се држала уз стару шљиву и амбар. Оно мало пернатих двоножаца што се усуди да крене до воћњака је било некако одсутно; стајале би те кокоши, пловке, дукатке као укочене, док их прелет јастреба не тргне из те обамрлости. Ни комшијске одбегле свиње ту не би никада залазиле још док је шљивик био неограђен. Зелембаћи и змије беху свуда око шљивика, али унутар њега никад да их видиш у обамрлим влатима пиревине и маслачка. Памтим као дете да је пар дукатки опкољавало дугог смука иза амбара, приморавши га да зађе у покошени шљивик. Гледао сам као на длану из крошњи џанарике како се змија без оријентације креће у полусвести. Најхрабрија дукатка је дохватила за главу, извукла ван шљивика и наста гозба.
Стока је одбијала сено из шљивика. Покојни отац се жалио да му је мучно у глави када сваког маја коси шљивик тих пола сата. Чудно, као да се у светлом и ведром дану само над шљивиком наднео невидљиви, туробан облак, те некаквим магнетизмом скреће пажњу на анемична стабла.
Шта знам о шљивику? Оно што знам и о својој кући. Мој прадеда се, након делидбе са тројицом браће, доселио из горњег дела села у овај средишњи део пре 145 година, ближе потоку, како би се приближио парцелама плодних речних њива од којих су живели. Тамо где су сада Магдине њиве, место се звало Јаловиште; и дан-данас такав назив користе најстарији у селу. Овакво име је ишло у прилог зато што је половина поменутих њива било неплодно, требало је добро нађубрити те њиве стајњаком зарад минималних приноса. Деда ми је говорио да је на месту где је ницало садашње имање била права пустелија, ледина испод које су се шириле плодне баште крај потока. На месту где је сада шљивик, беше привремена стаја за краву и тор за овце. Говорили су да су те животиње омађијане, јер их ноћу јашу вештице. Млеко је било воденасто, сир немастан, стока би живнула само за време испаше по околним лединама. Пресељењем животиња у дворишту, живот се у њима вратио.
Одувек је било чудно боравити у шљивику. Како сам загазио у педесете, све сам некако више био код куће након чиновничког посла, тако да су ми послови на скромном имању око куће били права психотерапија. Али те полумртве гране воћака, проштркле ка небу попут дугачких прстију кошчатог свеца, удова паука, антена чудних светова, какве би дочарали писци петпарачких часописа стравичних прича, су ми уносиле притајени немир, сумњу, слутњу. Орезивао сам те проштркле гране сваког фебруара, а оне ми захваљивале неродом.
Општина је вршила бесплатну анализу земљишта сеоских домаћинстава. Од три узорка која сам могао бирати из својих парцела, узех и из шљивика. Ништа значајно нису показале анализе, сем да је земљиште нешто киселије, нормално у овом крају.
Био сам тог летњег поднева код комшије, позвао је рашљара да му пронађе добро место за бунар иза куће. Нисам веровао у такве методе откривања воде. Ипак, у афекту, позвао сам га да ми испита шљивик. Врзмао се по шљивику, ходајући нормално, убрзано, оклембешено. Подсетио ме на покојног оца када је косио шљивик, подсетио ме је на мене када косим шљивик. На крају је изнурено пришао до трупаца крај амбара где сам седео, забринуто рекавши да овде има воде. Нека дубока, доста далека водена жила, али врло јака. Рекох да је очигледно, пошто се из бунара изнад у пролеће изливао вишак воде по целом шљивику. Одсечно ме прекинуо, рекавши да је ово друга вода. Није хтео новац, довршио је пиво и немо отишао. Затекао сам себе у глупости да зовем рашљара при пуном бунару изнад шљивика. Нека мутноћа, затупљеност ума ми се накупила тог сутона.
У зиму сам ишао преко брда у суседно село, у пијачном дану. Било је уочи Нове године, шумама и голетима је било нешто снега и био је прави подвиг да са комшијама вишесатно пешачим зимском идилом. Сам се не бих ни усудио поћи, премда су тог лета харале вести о козама поједеним до рогова. Пун адреналина од пешачења, прошетао сам међу климавим тезгама у маленом селу, окићеном претпразничном атмосфером. Купио сам шверцовану пиротехнику, конзерве риба и слаткише унуцима, колико је могло стати у ранцу. Јели смо с комшијама печење и салате у задимљеној, шаторској механи, посољени треш музиком. Кренули смо назад око два по подне у новом, двочасовном пешачењу међусеоским доловима ка кућама. Снег нас је у повратку ћарлијањем испраћао све до пола пута, а онда почео јачати. Већ смо базали у снегу од једног педа када смо се растали код Лисичјих рупа, где се двојила стаза до комшијске махале. Мени је остало спустити се низ кратку падину, прећи поток, пооране баште и Магдине њиве.
Комшије су биле сведоци да сам у механи попио једну чашу грејаног вина с циметом још пре поднева, те да није могуће напити се. Уз толику подлогу меса и напорног пешачења, утицај мало алкохола на моју свест је био никакав. Нисам ја комшија Раде, што свој антифриз надиже сваких четврт сата из унутрашњег џепа прслука. Али десио се тај ужас да сам након уласка у Магдине њиве изгубио свест.
Базао сам негде од средине Магдиних њива готово без свести. Северац и пахуље су јачали, али сам био некако одсутан да образима осећам оштрину ветра и хладноћу влажних пахуља. Некакво мутавило ме спопало, само најприземнија свест и рефлекси да одржавам тело усправним, држим укочен поглед и правим покрете корачања по снегу. Било ми је топло; у леденом, снегом засипаном дану сам по кожи осећао јулске врућине, као да ме пецкају августовски комарци, миле накоћене септембарске буве по мени. Знојио сам се, рефлексно размотавши шал са врата, бацивши шапку са главе. Преда мном је зрачила чудна светлост, подељена у снопове најчуднијих боја. Танки светлосни снопови су излазили из грана обамрлих воћки које сам прошлог фебруара кројио. Ходао сам негде до средине шљивика и стао испред нечег прозирног, ипак довољно јасног да му се сагледају ивице тела. Прво је личило на склупчаног јежа, пар пута већег од мене, а онда је мој замућени разум то видео као неуредне гране око централног стабла што иде високо унедоглед, ка стратосфери и изнад ње, кроз чије прозирне вене путују ка бескрајима свемира танки снопови светлости из окројених грана пулсирањима налик откуцајима срца. Гледао сам тих тренова ово исто место на коме стојим како се смењују предели, али некако уназад. Час је отац косио, час деда, док им из главе излази танак прамен исте оне светлости као из грана воћки. Час прождрљиве птичурине прогоне безногог рептила. Онда су стабла у шљивику нестала, беше пуста ледина из које су излазили бројни танки снопови светлости над влатима трава. Заледи ме од страха приказ погрбављених сподоба у црним ритама како малтретирају животиње уз кратак приказ дрвеног објекта који нестаје и кежење тих истих сподоба са нестајућег тавана. Збунило ме је то лице, личило је на неког далеког претка комшије Радета. Слике су се и даље мењале, нестала је и ледина, само блато, био сам у басену некаквог плитког мора, слани укус и данас осетим када се сетим визије. Имао сам утисак да дишем на прорезима око врата, да ћу запливати, руке и ноге су ми биле некако… широке. Море се губило…
Дрмали су ме и шамарали неки људи. Под лутајућим снопом батеријске лампе приметих синовљеве ципеле, чудио сам се како је брзо стигао из града. Ту је била и моја жена, била је у гостима код сина. Беше дубока ноћ, али белина снега је чинила мрак не толико јаким. Снег је био нешто преко колена. Имао сам промрзлине, али се ништа није морало сећи. Гурали су ми врели чај и топле облоге око руку и ногу, док сам ја у полусвести тражио да видим шта је после мора. Примио сам још неколико дрмања и шамара када сам схватио да сам у својој соби, пресвучен у пиџаму.
Прве су стигле комшије, на викање возача камиона за чишћење пута да је под светлима испод сеоског друма, негде око 23.15 часова угледао „завејаног, укоченог човека исколачених очију како стоји у шљивику”.