Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Милица Атанацковић
Сија сунце и пада киша – родила се вештица!
– Овај мај је увек био непредвидив. Још је мени моја бака Стеванија причала да после Ускрса крену разна чуда да бивају у животима верника. Сви су мислили да је полудела још кад јој је син погинуо, али све више видим да је била у праву – старија госпођа, Емилија, је закувавала кафу и делила са мном своја сећања.
Мирис пржене кафе разбацане по шпорету је нежно пунио јутро. Дуње са ормана су љубоморно шириле своје мирисе у тој борби. Осетила сам да се прикључило и суво ливадско цвеће из орнаментне, стаклене вазе на столу, али није било шансе.
– О овом времену причам, драга моја – наставила је Емилија – сија сунце и пада киша, родила се вештица! Није то само легенда, душо. Има ту истине! Јеси знала да је то веровање кренуло из мог села? Озбиљно, причала ми је бака Стеванија! Па што бих те лагала? – одговарала је Емилија сама себи.
Кухињица госпође Емилије је била место социјалних збивања становника наше улице откад памтим, али и пре тога. Емилија је била старија госпођа још кад сам је ја први пут посетила са мојом мајком, пре око 20 година. Недавно сам од једног дечака из комшилука чула да је Емилија старија и од сеоске цркве. Након што је изгубила родитеље, одрасла је са својом баком Стеванијом, коју свакодневно помиње. Међутим, тог јутра смо биле саме у њеној кухињи, а то јој се учини као згодна прилика да ми открије порекло сеоске легенде из њених крајева.
Покушаћу веродостојно да вам пренесем причу коју је Емилија тог јутра мени испричала, а коју је њој испричала њена бака Стеванија. Наиме, када је Стеванија била још девојчица, у пролеће, нешто после Ђурђевдана, сељаци су се суочили са сушом какву нико није памтио. Сунце је из дана у дан пекло све јаче, а кише недељама није било, ни капи. Стеванија се, са другим девојчицама из села, запутила у прикупљање цвећа и житарица, плела венац и украсила хаљину. Нешто старија девојчица из села, Милена, била је додола, а Стеванија је пратила са другим девојчицама. Локални становници су се већ окупили да гледају девојчице, а Милена је застајала испред сваке куће. Нежна и одважна, Милена се заврти и гласно запева:
Какав јунак гором језди:
Носи сабљу у зубима,
Носи кишу у очима!
Девојчице, пратећи Миленине покрете, хорски певају:
Ој додо, ој додоле!
Након тога домаћин сваке куће хладном водом полије Милену и дарује их пролећним плодовима.
Како девојчице обилазише село други дан заредом, а на небу не би ниједног облачка, пао је морал и сељака и девојчица. Неки су већ почели да се мире са судбином сувих усева и престаше да поливају и дарују додоле. Трећег дана Милена се није појавила. По селу је почело да се прича да Милена није изашла од срамоте што није призвала кишу. Зауставила сам Емилију у овом делу приче.
– Зашто би је било срамота? Зар је свака додола у годинама пре те успевала да призове кишу за само један дан? – искрено сам се зачудила.
– Схватићеш ако ме пустиш да завршим причу, драга – одговорила је Емилија и открила ми детаље о додолама које нисам знала.
Емилија је објаснила да је додола увек била девојчица коју су пратиле друге девојчице. Она је, по правилу, морала да буде сироче или бар дете које је остало без оца. Стари Словени су веровали да девојчица која има родитеље не може да призове кишу. Разлог за ово веровање сам схватила тек по завршетку Емилијине приче. Додатно ми је појаснила и да магијски ритуал који додоле изводе има порекло у словенској митологији, а кишом је, према веровању, управљала богиња Додола, жена врховног бога Перуна.
Емилија је даље причала да је дан пролазио, а да од Милене није било ни трага. Стеванија је покушала сељацима да исприча шта је видела тог јутра, али нико јој није поверовао. Стеванија је тог дана, у праскозорје, видела Милену. Милена је пролазила поред њене куће, која је била на самом углу шуме. Стеванија је схватила: Милена је отишла у гору да нађе јунака који носи сабљу у зубима и кишу у очима. Како се дан лагано гасио, сељаци су отпочели потрагу за Миленом. Емилија је успела да се издвоји у потрази и крене шумском стазом. Стазу је добро познавала, на њој је често трошила детињство сакупљајући вргањ за ручак и маслачке за баку. Попела се кроз шуму до простране ливаде, али је схватила да је већ зашло сунце и да неће моћи да настави потрагу. Стала је насред ливаде и опонашала Милену. Завртела се и гласно запевала:
Какав јунак гором језди:
Носи сабљу у зубима,
Носи кишу у очима!
Сачекала је неколико тренутака. Тишина. Поновила је још једном. И трећи пут. Тишина. Одједном се зачу хор горских вила:
Ој додо, ој додоле!
Стеванија рече да се тада није толико уплашила колико је била очарана гласовима ових нежних бића.
– Помозите, виле, горске принцезе, да пронађем Милену, сеоску додолу! – замолила је Стеванија.
– Додола ће сама доћи!
Пронаћи је нећеш моћи! – запева хор.
– Али немамо времена, треба нам кише, усеви су суви, село нам је гладно! – закука девојчица.
– Додола је сама дошла,
Перуну је она пошла,
да призове кишицу
и да роди вештицу!
У гори ће пући грана,
чекаћете девет дана.
Сунце ће вам синути,
а киша ће пљуснути.
Родиће се вештица,
Перуна девојчица.
Вештица ће моћи, знати
и кишу ће вама дати! – одговори горски хор.
Стеванија је тврдила да је ово био једини пут да је срела шумске виле и да их се јасно сећа, иако је била јако млада. Годинама касније је одлазила у шуму крај њене куће и тражила их, али никад се више нису јавиле. Вратила се у село и испричала сељацима оно што су јој виле рекле, али нико не поверова до деветог дана, у подне. Тог дана је сунце жарило јаче него претходних дана и Стеванија већ скоро изгуби веру у речи горског хора. Тачно у подне сунце је заузело центар неба, а облачка није било нигде. Из ведрог неба удари киша, слила се на људе, улице и усеве.
– Сија сунце и пада киша, родила се вештица! – повика Стеванија.
Истог дана, пред сумрак, из шуме је сишла Милена. За њом је трчала девојчица. Зеленоока Горјана, хитра и полетна, као соко, спустила се у село са својом мајком.
– Милена, ко је њен отац? – питали су сељаци.
– Она нема оца, само мајку – одговарала је Милена.
Емилија ми је ово испричала и загледала се кроз прозор. Дуго је ћутала. Ја нисам хтела да је прекидам. Пратила сам њен поглед и приметила да се око сунца повила дуга. Госпођа Емилија је тихо наставила:
– То девојче, Милена, никад ником није причала где је била девет дана и кога је срела у шуми. По селу су се шириле разне приче, као што то увек и бива у нашем народу. Једино што знам је да никад више нису имали проблема са сушом, а да је Горјана кишу призивала и сама, без много труда. – Емилија је слегла раменима и једва чујно додала – Шта ја знам шта је од тога истина.
Стеванија је до смрти веровала да су додоле девојке које рађају вештице, делом богиње, Перунове ћерке. Оне призивају кишу и чувају земљу од суше.