Разни путеви је приповетка Милана Савића из 1885. године, награђена од стране Матице српске, из периода позног реализма, када је модернизам на нашим просторима већ био на прагу.
Иако у поднаслову стоји приповетка, ово дело је из данашње перспективе могуће посматрати као роман, посебно ако бисмо критеријум дужине приповедачке форме имали у виду. С друге стране, сама продубљеност ликова у Разним путевима је још једна одлика по којој бисмо ово дело могли уврстити у романе. Оно не само својом темом, сликом грађанског живота Новог Сада, већ и композицијом, а нарочито индивидуализованим личностима, њиховим антагонизмима између идеала и стварности излази из оквира приповетке. Ово дело Милана Савића је и епски шире од уобичајене приповетке.
Атмосфера у Разним путевима је, као и у већини прозних приповедних дела Милана Савића, варошка, чиста, уз наглашене традиционалне и патријархалне вредности. Отац је глава куће и његова реч је увек последња. Међутим, тај отац и ти очеви нису задрти ни примитивни. Они од света преузимају оно што је за њих корисно, па тако радо дозвољавају да се женска деца образују, походе позориште, читају српске листове, али уз све то да пазе на образ и поштење.
Не крије Милан Савић љубав према свом роду и према свом народу, па и овде проналази начин да питања, проблеме и идеје Срба у Угарској с краја 19. века буду исказани. Његови јунаци не либе се да у делу и на те теме проговоре. Нови утицаји, социјалистички, који узимају маха у Европи, потом у Бечу и Будимпешти, стижу и до Новог Сада, па Савићеви јунаци и о томе промишљају. Он сагледава и дубље и обухватније стање Срба на просторима царства и угроженост вере и народа, а његови јунаци су и политички ангажовани. Један од његових јунака – Милић – изванредно је профилисан као личност, али аутор посебно истиче његове активности око уређења листа Заточник. Тако упорношћу, радом и националном освешћеношћу Срби иду у корак с временом, дешавањима и идејама. Писац је умањио или неутралисао лоше утицаје и друго лице Српства, оно које не жели промене. Критичан је према малограђанској злурадости, гледања у туђе двориште. Карактеристични су његови позитивни јунаци, јер у другачије куће Савић не жели да улази.
Но, у овом делу поред епских одлика исказаних у приповедном тону, доминантан је и лирски тон, тема љубави добија врло важно, такорећи, централно место у Разним путевима, што ово дело чини блиским романтичарским приповеткама, нарочито оним какве је писао Ђура Јакшић. Сестре Влајковић, Љубица, глумац Дражић, новинар Милић, као и писац Светозар Машић – свако од њих на свој начин пролази кроз животна искушења и преображаје која их, посебно након контакта са природом, слично Шекспировим јунацима из Сна летње ноћи, доводи до коначне љубавне спознаје. Управо тај лирски тон Разних путева Милана Савића чини ово дело једном комплетном и заокруженом целином, обухваћеном са свих животних аспеката.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и други мање познати српски романи као што су: Легија смрти Каменка Суботића, Без оца и мајке Пере Радуловића, Глувне чини Александра Илића, Страст Давида Пијаде, Назарени Јаше Томића, Иконија, везирова мајка Чедомиља Мијатовића и многе друге.
Сва дела Милана Савића можете видети ОВДЕ, а роман Разни путеви ОВДЕ.