Приповетке Заријe Р. Поповића чини избор од шест прича које носе називе: Божја воља, До издисаја, Без цара, Причек, Духовник и За оца. Све их међусобно спаја место радње – град Гњилане. Зарија Р. Поповић кроз ове приповетке приказује свој родни крај и своје суграђане. Кроз разне ситуације ће представити њихове обичаје, карактер и особине.
На тематском плану Приповетке Зарије Р. Поповића говоре о малом човеку, који се свакодневно суочава са разним животним недаћама. Његове личне, мале несреће временом прерастају у општу, човечанску. Поред те мрачне стране живота Зарија Поповић кроз своје Приповетке показује и велику жељу, труд и упорност човека да се са таквим ситуацијама избори – смртоносан је живот, ал’ смрти одолева, како би то рекао Бранко Миљковић.
То је животни парадокс за који човек мора имати снаге како би му боравак на овој земљи био лакши. Снагу и утеху најчешће налази у оном изнад себе – у трансцендентном и непролазном.
Главна јунакиња приповетке Божја воља – Кана – пример је жене која заступа такав став и која сваку недаћу која јој се деси приписује божјој намери. Она је јунакиња која пати, брине, пада, али на крају налази начин да се уздигне попут феникса.
Зарија Р. Поповић, уводећи њен лик, са једне стране приказује човекову помиреност са извесношћу судбине, која је у рукама неког вишег, а са друге стране његово поверење у божју промисао.
Приповедачки стил Зарије Р. Поповића у књизи Приповетке подсећа на стил Иве Андрића – спајање историјског контекста са личном драмом појединца. Писац приказује положај једног окупираног народа, који често приморавају да клечи и гази оно што му је свето. Због таквих искушења неопходно је постојање духовног вође, који ће се трудити да народ изведе на прави пут. Један такав човек је приказан у приповеци Духовник.
На плану карактеризације ликова Зарија Р. Поповић је у Приповеткама успео да прикаже једну врло амбивалентну страну човекове личности. У приповеци Причек, на пример, писац говори о доласку рата и одовођењу младих момака на бојиште. Многе мајке су тог дана закукале, пуштајући своје синове у туђину, са малом надом да ће их још једном видети.
Са тог општег плана радња се спушта поново на појединачни и на тугу мајке Рушке и њеног мужа Станка. Њихов син Алекса је један од тих момака који су отишли да храбро бране своју отаџбину. Отац Станко у једном моменту исказује понос и дику – дочекао је да каже да је његов син прави јунак. Међутим, како време пролази и све мање долазе вести од Алексе, Станко почиње да сумња да је све у реду.
Сумња и страх су се надвили над његовом кућом, али он се не да. Када стигну вести да су многи војници изгинули на фронту, Станко се захваљује Богу што нису ништа јавили за његовог Алексу. У том тренутку, када превладава страх од губитка вољеног, Станко постаје на неки начин себичан. Зарија Р. Поповић продире у ту психолошку црту својих ликова и то их чини комплексним.
У последњој приповеци За оца тематизује се убиство једног доброг човека, који је страдао због своје храбрости, и то од туђина. За њим су остали жена и син Тома. Сирота мајка је чинила све како њено дете не би осетило губитак оца. Међутим, убиство њеног мужа Аритона је дуго живело у сећању народа, те су неки од њих покушали то да искористе како би остварили личне амбиције. Конкретно, покушали су да наговоре Тому да освети свога оца и постане убица. У томе га је поново спречила божја воља и речи његове мајке – поклони се злому као светому.
Приповетке Зарије Р. Поповића представљају један диван приказ обичног човека, чије су моћи често ограничене, али је због тога његова вера све већа и јача. Уводећи религиозан моменат, писац свакој приповеци даје један виши, духовни смисао.
Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава издао и дела других приповедача: Боре Станковића, Светозара Ћоровића, Стевана Сремца итд.
Сва дела Зарије Р. Поповића можете видети ОВДЕ.