Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Бобана Мишић
Прича о Растку – најдужа прича коју прича српски народ
Бескрајна муња запара небо над градом Расом. Звук страшне грмљавине проломи се, а некакав страх увуче се у срца свих људи. „Лош знак”, узвикивали су. „Гром у јануару! Неће то на добро изаћи!” Најзад звук трубе и дечјег плача све умири. Било је јасно: рођен је и заплакао је.
На двору Усуда ужурбаност и стрепња. Слуге и слушкиње удовољавају Богу како би био расположен и благонаклон кад се беба роди. Усуд седи за столом и безбрижно вечера. Страшна грмљавина проломи се и његовим царством, а из грмљавине се зачу глас: „О, велики Усуде! Родио се!” Усуд дозва све три суђаје и нареди да за три дана спремне оду у град Рас и одреде добру судбину новорођенчету. Али у том тренутку се Усуд загрцну, поче да кашље и потпуно му понестаде ваздуха. Кашљао је и кашљао и кад је већ потпуно пребледео, најмлађа суђаја га удари по леђима и он се поврати. Сад већ изнервиран и бесан, повика: „Црне хаљине да обучете кад пут Раса кренете! Је ли то јасно?”
Ужурбаност и стрепња владају и на двору Немањића. Страх је обузео све у жупанији. Какву ће судбину Усуд доделити детету? Хоће ли и овог пута бити милостив? Шта ли суђаје за три дана доносе? Велики жупан Стефан Немања је припремио дарове за виле: хлеб, со и мед најбољег квалитета. Ана је наредила велико спремање целог двора, како би све било беспрекорно када суђаје стигну. Старијим синовима, Стефану и Вукану, је наредила да набаве биљку белу куманику, коју ће засадити поред самог улаза у двор у нади да њене благотворне моћи неће заобићи виле.
Замути се небо, паде магла на Рас, раздува се ветар, који донесе суђаје. Уђоше у двор, а најмлађој се хаљина закачи за белу куманику на улазу. Хаљина одједном постаде бела. Обилазише око бебе, гледаше је и најзад одлучише. Прва суђаја рече: „Дете је ситно, неће бити ни владар, ни ратник. Биће усамљеник, избегаваће свет!” Друга рече: „Рано ће отићи од куће, напустиће родитеље. Неће имати ни раскошна двора, ни порода, нити животног сапутника!” Мајка Ана је, слушајући ово, неутешно плакала. Сви дворани су били разочарани и дирнути овако тешком судбином. Тада проговори најмлађа вила: „Биће ситне грађе, али ће бити уман. Биће усамљеник, али ће се дружити с књигом. Напустиће двор и одрећи ће се владарске круне, али ће бити први српски архиепископ. Неће имати порода, али ће бити књижевник, његова велика дела ће иза њега остати. Биће дипломата, монах и игуман. Зваће се Растко – онај који узраста у слави. Биће вечан као храст. Биће најдужа прича коју прича српски народ.”
Тако и би.