Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Сумрак је тихо затварао тамне капије над острвом, а у центру Пореча, у Нахијској кући, чкиљи и сузи истрошена воштаница. Стеван је над њом дремао и очекивао татарина, гласоношу. Чекао је данима хабер од Милоша. Пореч на истоименом Поречком острву требало је селити на копно. Али велики број поречких првака с гнушањем је гледало на ову његову одлуку. Предлог је прихватио и похвалио и сам велики књаз, али трговци, међу којима је и велики добротвор Миша, били су против. И његов отац Јова Стефановић „покајао” се када је препустио управљање сину Стевану Стефановићу Тенки над овом питомом варошицом, али геостратегијски веома битном. За Стефана је ово било од пресудног значаја у даљој каријери, о евентуалној милости самог господара да га постави у Совјет.
Разлога је превише, на копну је боље кретање, снабдевање Поречана храном, огревом, потрепштинама, пуцање леда у зимским месецима, плављење… Али већина је, знао је, била за то да се остане. Још из дана велике буне памте чврсту руку Миленка Стојковића, кога је Карађорђе послао из Кличевца да контролише Дунав и Ђердапску клисуру, памте и причају, пореде га, а он ту увек некако јадан. Ни Тому Вучића не заборављају, био је склоњен после велике буне, али више слободњак него у авлији. Чак је и храм даровао, те га црквени великодостојници услужише као да је сам књаз.
Гадило му се све, таман да угасе остатке од свеће, над реком се преломи рзање уморних коња. Пружише му писмо, које ће у поречком протоколу завести под бројем 432 за 1829. лета господњег у ком је стајало:
– Варош иселити под обавезом. Противнике сеобе отерати или затворити. Ја лично дајем за сваку кућу део своте златника.
Све завршити до Видовдана 1832. гoдине.
Стеван је завео декрет и с олакшањем отишао на починак. Чули су се други петли.