Вељко Милићевић (1886 – 1929) био је приповедач, романсијер, есејиста, преводилац, који се у књижевности јавља и под псеудонимом „Л‘хомме qуи рит“ (човек који се смеје). Гимназију је учио у Загребу и Београду, где је матурирао 1904. Студирао је француски језик и књижевност у Женеви и Паризу; у Лондону је боравио две године. Права је студирао у Тулузи. Био је сарадник „Српске ријечи“ и „Народа“ у Сарајеву (1911) и бечке „Зоре“. Такође, и сарадник „Времена“ (1922) и члан редакције „Новог листа“ и „Епохе“. Од 1923. до смрти био је стални члан редакције „Политике“. Са десет година писао је за Змајеве листове и са поезије прелази на прозу, која је у почетку сва у водама српског романтичког родољубља. Његов први штампани рад је песма „Молитва“ (часопис „Споменик“, 1896), а прву приповетку објавио је у листу „Млада Хрватска“ (1901).
Припада генерацији писаца која је на почетку овога века остварила нову структуру српске приповетке уношењем сложене урбане псиохологије и модерног сензибилитета младога човека са његовим духовним пустошима и животним беспућима. У његовим првим приповеткама, импресивном „Мртвом животу“ (објављује је са седамнаест година у СКГ) и „Свакидањој причи“, доминантни су елементи социјалистичких схватања – задатак песника велике буре у будућности је да свима донесе једнака права и слободу. Прешавши у Црну гору (1912) и примивши њено поданство, он је добровољац у Балканском и у Првом светском рату, одакле излази душевно и физички сломљен. Посебан је, болно упадљив случај свога доба. Чудо од детета, побуњеник, социјалиста, скептик, родољуб, ултранационалиста изнад свих група и странака, песимиста, патетичан аналитичар моралних и социјалних симптома времена и интелектуалних и чулних грозница неостварених људи. Од вредности је његова овећа расправа о Доситеју у Енглеској, као и преводи Маколеја, Стендала и Дикенса. Као велика нада српске литературе он није остварио очекиван развој; његов књижевни опус је невелик.
У делу све тако подсећа на лаки француски роман, такозвани роман прељубе. Средина оне славонске паланке није ничим специјализована, и изузев два-три типа са неколико случајних описа, све може да се дешава било где. Једна конверзација, у паланачком салону, између госпође котарског ветеринара и господина „обрстара“, као да је извађена из М-ме Жип. Кобни састанак др Завишића и гђе Клајнбергер, ноћу, у вили у винограду, који сав треба да буде трагика по стварима које се тада дешавају, изведен је по класичном узору „рендез-воус à ла франçаисе“, уз чашу вина нарочито одабраног из подрума и колаче сопственом руком госпођином спремљене за тај тренутак! Личности, ако се остави на страну варошки богаташ газда Гаша и његова невенчана госпођа Марија, и можда још која споредна силуета, који су локално обележени, све су фиктивне и бледе. Аница је тип девичанства које страда, према томе симпатична читаоцу, али као личност бескрвно дата, књишки тумачена, али не и протумачена. Маргита, у овом случају фатална жена, највише је романескна, са својом девојачком авантуром, са својим браком обостранога пожртвовања, са ненадмашном и сагореваном лепотом, и са свим својим поступцима, све до оне позе Татјане из опере, кад „у ноћној белој хаљини, са распуштеним косама при светлу мале петролејске светиљке, иако је била дубока ноћ, сеђаше за столом за писање: напише неколико речи и плаче! Бранко, Аница, Маргита (имена као код Јаше Игњатовића!), центар овог романа, и мада у основи личности банално могуће, нису уздигнути до сопствене животне реалности, већ су, више или мање, фиктивно замишљени и шаблонски оцртани. Исто то би се дало рећи и о скоро свим споредним личностима, почевши од господина Клајнберга, супруга-каваљера до самопрегоревања, и од госпође Лазић, Аничине пријатељице и Бранкове рођаке, која, попут оних добронамерних „тетака“ из лаких француских романа, служи као љубавни посредник, па до Бранковог слуге Пере и Маргитине слушкиње Мице, који се међусобно заљубљују да би могли преносити писма својих господара!
Сам развој догађаја је форсиран вештачким средствима. На страну она мало чудна околност да један и морално и материјално пропали адвокат може, такорећи, преконоћи, да се подигне у паланци и да постане надалеко славан бележник и богат човек, околност из које пониче читав роман. Али мора да падне нарочито у очи чињеница да је био потребан један пуки случај да се дође до заплета у роману: Маргита, коју је др Завишић као девојку завео, па напустио, треба да се као удата гђа Клајнбергер појави баш у оном месту где се распусни адвокат склонио да успокоји свој даљи живот, да би се догодиле главне ствари у роману. И та гђа Маргита Клајнбергер, коју судбина тако вешто наноси у Б…, треба још да буде пријатељица Завишићеве веренице Анице, по једном случајном сусрету на летовању у Дубровнику! Има француска реч која говори о томе како се све чудно људи у животу не срећу, али хтети у роману ту ћудљиву игру случајних сусретања употребити као мотор догађајима, није знак велике стваралачке моћи.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела других заборављених српских писаца као што су: Милован Видаковић (Велимир и Босиљка), Богобој Атанацковић (Два идола), Јаков Игњатовић (Милан Наранџић, Чудан свет, Вечити младожења, Васа Решпект), Драгутин Илић (Хаџи Ђера, Хаџи Диша, Светле слике, Госпођа Марија) и други.
Сва дела овog ауторa можете видети ОВДЕ.
&нбсп;