Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Милена Алексић
Оливерин дар
(сновиђени одговор на једно писмо о Ђурђу Бранковићу, пред удају кћерке му Маре за турског султана)
Опет је уснио онај сан.
Зид. Дугачки камени зид на једној од тераса тврђаве. Пала је ноћ и глатке површине речних облутака беласају се на месечини, одбијајући њену меку, свилену светлост ка његовим очима. На местима где је зид начињен од камена шкриљца, тесаног, ветром и кишом назубљеног, месечина као да увире, прогутана. Испружених руку, он са оба длана додирује сваки камен. Испрва овлаш превлачи прстима по ивицама, а затим га хвата, чврсто, као да хоће да га ишчупа из лежишта. Он то у ствари и хоће.
Камење ћути, непомично, спокојним погледом узвраћа на његов поглед, грозничав и сав некако врео. То траје веома дуго. Корак по корак. Камен по камен.
Сада он зна да је већ сасвим близу оног места… још само неколико часака и огласиће се први петлови, однекуд са паруновачке стране, одакле ће нешто касније заструјати свежина и прамен модре свeтлости почеће да разгони густу таму над кулом.
А када груб, четвртаст камен под његовим рукама попусти и иза њега покуља дим тајанственог мрака, баш у часу када он, спустивши камен крај ногу, крене руком ка тамном отвору у зиду, зачуће се тихо и суво шуштање свиле иза својих леђа. И он ће чути њен глас: „Ђурђе, чедо, шта то тражиш, сине мој?” Окренуће се, а зна већ да ће је угледати бледу и благо насмешену, са сјајним, упалим очима. Само њено уско лице и склопљене дланове. Све друго ће нестати у њеној удовичкој црнини, стопљеној са бојом ноћи и сенки. „Мајко”, казаће једва чујно, „мајко, тражим…”
Још никада није досањао своје речи, никада својој Мари није изрекао одговор. А ни себи. Јер, све до тренутка буђења, у сну, он зна где је, зна шта тражи и зашто то чини, али у делићу трена у ком отвори очи – све заборавља, све то најважније. Колико је пута провео остатак ноћи узалуд покушавајући да открије… да се сети… Узалуд!
Тако је и у овој ветровитој октобарској ноћи која небом витла тмасте и тешке облаке, а његовом главом исте такве мисли.
Ослушкује. Јерина дише тихо и уједначено, биће да спава. „Јерино”, прошапће. Тишина. Он полако устаде и приђе прозору. Кроз тешке гвоздене решетке почела се пробијати млечна светлост, сивомрка, као да облаци с брда улазе у одају. Само што није свануло. Хоће ли дан донети олакшање, хоће ли дати мрву спокојства његовој неспокојној души?
„О, Маро, Маро, о, кћери моја”, откиде му се, у уздаху, шапат. И опет се сети сна, сети се своје мајке… По њој је прворођену кћи Маром назвао… мезимицу своју, своју сиротицу. Лик Марине мајке севну као варница у његовој свести и он је истог часа угаси снагом воље. Одлучио је још онда да тако мора бити… уосталом, Јерина је као мати његовим кћерима, Мари и Јелени, а Катарина им је сестра. Зашто би се сећао, зашто би своје срце, већ свакојако измучено, још и на те муке стављао? Понекад би се запитао може ли иједан отац разумети срце своје кћери…
Изненада се сети Оливере Деспине, своје најмлађе тетке. И догоди се, наједном, нешто необично, као да је на тренутак изгубио свест, као да му се у глави нешто померило, нешто откинуло… просто је могао да чује тај звук. Седе на столицу крај прозора који се већ беше забелео и тада нагрнуше сећања. Чинило му се да се у њему нешто отворило, из стотину врела надолазило и претило да га угуши. Али он више није желео да се бори, препустио се и утонуо у сећање.
Већ тада, са непуних петнаест година, знао је да је то лето другачије. Било је то друго лето без Лазара и он је осећао да ће му, како које буде долазило и пролазило, oн све више недостајати. Са мајком и баком је проводио све мање времена. Није могао да поднесе ни тај непрозирни присенак боли у њиховим очима, ни поглед који је све чешће скретао некуд у празно, ни сузе које су увек стајале, цаклећи се, у углу ока, спремне да потеку сасвим изненадно. Истина, знао је да и Оливера понекад плаче, али код ње му то због нечега није сметало.
Тог лета она му је била ближа но икада. Читали су, много се шетали, разговарајући о безбројним стварима. Читав двор су прокрстарили, свугде завирили, од мрачних подрумских ходника до скровитих одаја горе на кули. Још никада је није видео тако храбру и необуздано веселу, као да је у њој горела некаква ватра и гонила је у пустоловине… или, као да је желела да упамти сваки кутак свога дома.
„Ти знаш да ја одлазим… зар не, Ђурђе?” питала га је те ноћи. Стајали су на горњој тераси и гледали како се месечина злати у врховима крошњи. Свуда наоколо било је врло тихо. Камени зидови су светлуцали као рибља крљушт на местима где су се у редовима низали речни белуци. На другим местима, тамо где би почињало комађе простог камена, седефаста тама се благо таласала под месечином.
Ћутао је. Знао је понешто о томе зашто Милица и Мара често отиру образе, окрећући од њега главу, али није желео о томе да мисли.
„Хтела бих, Ђурђе, нешто да ти дам. То ми је мати данас даровала… од покојног оца је остало. Знам колико ти он недостаје, па мислим – нека буде твоје. Ходи, Ђурђе”, рекла је и пошла ка степеништу које води на доњу терасу, на ону страну што гледа ка цркви. Пошао је за њом ћутке, мислећи на Лазара онако како већ месецима није чинио – онако да га заболи у грудима, оштро и силно, као од мача. Одувек је могао да нареди свом срцу и одувек га је оно слушало. Застаде на тренутак на последњем степенику, сачека да бол умине, а онда јој приђе.
„Има овде један камен… открила сам га давно, ево га. Видиш ли, може да се извуче из зида. Ту бих понекад, још као девојчица, штошта скривала… играла сам се. Већ дуго нисам ништа сакрила. Слушај, Ђурђе! Добро ме слушај! Упамти ово место! Онога дана кад одем, дођи овамо и извуци овај камен. Ту ће бити мој дар.”
Погледала га је. Не могавши ни реч да изусти, он узе њену руку и принесе је срцу. Узвратила му је нежним и благим стиском длана. Оливера! Његова Оливера, његов једини пријатељ, сва његова лепота и снага… Она ће отићи. И он то мора поднети, као и све друго. Као и онај зид ћутања између родитеља, страшни зид који они, ево, већ више од године зидају, додајући му све ново и све теже камење. Као и ону ледену змију стида која му, каткад, плази око срца. Као и овај двор без Лазара. Као и читав овај свет…
Сутрадан је његов коњ посрнуо под њим као под страшним теретом. Само је клецнуо. И онда је настао мрак.
Када се пробудио, све је било другачије. Данима није могао устати из постеље. Горео је у врућици, а онда би га студен шибала. Мати је даноноћно бдела крај његовог узглавља. Затим је дошао Теофил. Тај младић којег је понекад виђао на ливади како сакупља лекобиље, узбире га, травку по травку, загледа, ка сунцу окреће, омирише и ставља у торбак о рамену, сваког дана би се, у сумрак, појавио на вратима његових одаја. Прилазио би постељи лаганим, нечујним кораком, осмехнут и замишљен истовремено, као да види нешто што само он видети може. Волео је кад Теофилов кадифени, смеђи поглед падне по њему као плашт…
Све му је ране Теофил извидао. Све, сем једне. Али то нико, па ни он сам, није могао знати. Јер је тешка и густа мрежа заборава обухватила ону ноћ на тврђави, обавила је чврсто и непрозирно, као да је никада ни било није. А остао је сан. И као да се, сваки пут кад би га уснио, та мрежа све више тањила, кидала по крајевима, да би јутрос, ево, сасвим оголела тајну коју је годинама од њега скривала – тајну отетог сећања. И тек сада, кад су га мисли о одласку његове Маре сколиле, сломиле, кад срце по први пут није хтело да га послуша, или он по први пут није желео то да му заповеди, тек сада је овај сан био досањан.
Јерина није знала шта је пробудило из немирног јутарњег сна. Је ли то била изломљена пруга млечне светлости која је са прозора пала на постељу, или је то био глас под прозором:
„Мајко, тражим Оливерин дар!”