Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Петар Радованов
Око за око…
У дневној соби једног грађански уређеног стана у Женеви 10. 3. 1903. седела су два мушкарца један наспрам другог и деловали помало напето. Изгледало је да им је обојици непријатно што воде овај разговор. Старији од њих двојице, сед и са великим, белим зачешљаним брковима, мало се нагнуо унапред и на лошем српском језику, уз присуство јаког француског акцента, упитао:
– Г. Хаџи Томо, колико сте сигурни у све то што ми сада износите?
– Исто колико и у самог Бога, Ваше величанство. Наши пријатељи из братске нам Русије такође Вам незванично поручују да прихватите ову понуду, јер ово је истинска жеља и воља народа.
– Г. Хаџи Томо, не називајте ме тако, наша земља има краља. Знате ли какве би све последице трпели моја деца и ја ако би нешто пошло наопако? Ризик је веома велик. Како ће на то гледати Аустрија, Француска, Енглеска, Италија…? Морамо све добро сагледати. Ако и предузмете нешто, будите часни и милостиви, у супротном не бих волео да се моје име доводи у везу са тим делом.
– Нико не зна одговоре на Ваша питања. Ја могу само да Вам кажем да Вам круна свакако припада и да су војска и народ по том питању уједињени. Наравно, поштоваћемо Вашу одлуку, али се надамо позитивном одговору.
– Потрудићу се да одговорим у најскорије време.
После ових речи Никола Хаџи Тома је напустио грађански уређен стан, а његов домаћин је дошао до прозора и замишљено посматрао од кише мокру женевску улицу. Шта ли ће се збити? Питао је сам себе. Напослетку г. Хаџи Тома је исправно говорио. Круна ми припада по рођењу, а његов прадеда-стриц, мислио је на тренутног владара, је убио мога деду. Хммм… Чиниће се као да је око за око… То никоме није донело срећу, напротив… Морам бити изузетно опрезан. Одлуку је донео после неколико дана интензивног размишљања. Прихватиће, па како буде.
* * *
Ране вечери 28. 5. 1903. официри Краљевине Србије почели су да се окупљају по кафанама на Теразијама. У једној од њих седели су за истим столом капетани Радомир Аранђеловић, Милан Петровић, Драгутин Димитријевић Апис, поручник Антоније Анић и потпоручник Велимир Вемић. У почетку су били веома тихи. Како је време пролазило и вино се точило, постајали су све бучнији. Цигаре су паљене једна за другом. Густи дувански дим је штипао очи, терао сузе и потпуно утулио слабо светло зидних лампи. Обузети страшћу и заслепљени гневом, официри то нису могли приметити. Имали су на уму само једно – да напокон остваре свој паклени план.
– Он ће да мења име 4. коњичког пука краља Милана у 4. коњички пук краљице Драге! Те курве! Е, па не може док сам ја у том пуку – гласно је говорио поручник Анић. – А погледајте само ове руске новине, видите шта пише. Оштрим покретом их је бацио на сто пред остале колеге. Кажу да ће, ако краљ и краљица не буду имали потомке, престо наследити њен брат Никодије Луњевица. Зар тај бандит, убица и хохштаплер? Какав безобразлук! Па имамо ми правога краља!
– Тако је! Сложише се остала четворица.
– А тек што је лагала за трудноћу! Па због тога нам се руга сав европски свет – додао је неко за столом.
– Па да, а ја сам чак начуо да је она руски шпијун. Да ли је то могуће?
– Наравно, а колико је само коштала свадба и венчаница, и то све са наше грбаче!
Ове и још много других оптужби изговорено је на рачун краљевског пара Обреновића у кафани на Теразијама. Посматрачу са стране би то све могло да изгледа као да актери сами себе кураже уз помоћ алкохола. Око један сат иза поноћи први је устао капетан Димитријевић.
– Господо официри, куцнуо је час, време је да пођемо. – Подигао је чашу и свечано изговорио: – Уједињење или смрт! – Затим су то исто поновили сви углас, испили чаше до краја и мало касније саставши се са осталим завереницима, пуни алкохолисане храбрости, кренули на крвави пир.
* * *
Зграда руског посланства налазила се у Улици краља Милана, преко пута дворског комплекса. У великом салону прелепог здања, руски посланик Николај Валеревич Чариков узнемирено је гледао у џепни сат чекајући мистериозног госта из домовине. Нервозу му је додатно повећавало топло и спарно време тог 29. 5. 1903. Иако се скоро све одвијало по плану, ипак се осећао непријатно. Није он био створен за агента, није то ни желео да постане, али није могао ни да одбије задатак који му је наметнула тајна служба. Оно што се синоћ десило и што је на махове видео из ове зграде, потпуно га је избацило из равнотеже. Могло се очекивати свашта, али овакав масакр… Сигурно се сав цивилизовани свет сада згражава. Из размишљања га је тргнуо глас кућепазитеља:
– Господине Чариков, имате посету, човек каже да га очекујете.
– Да, да, уведите га.
После двадесетак секунди на вратима салона се појавио седи човек нижег раста, готово старац. Његов изглед га је изненадио. Деловао је сасвим обично, као неки чичица из комшилука. Тек када је пришао ближе у намери да се рукује, посланик је приметио његов лисичји поглед. Искрививши уста у нешто као осмех, пружио је руку и изговорио:
– Василиј, драго ми је.
– Николај Валеревич Чариков, и мени је драго. Василиј и још?
– Довољно је Василиј засада.
– Шта се десило са г. Алексовим?
– Ја то не знам, морали бисте се распитати код наших пријатеља у Кремљу.
Домаћин је зачуђено подигао обрве, затим се померио мало у страну да пропусти госта и показао руком ка великим вратима.
– Мислим да је примереније да наставимо разговор у мом кабинету.
– Свакако – кратко је одговорио гост.
Када су ушли у радну просторију, придошлица је прихватио понуђено пиће и сасвим опуштено се сместио у фотељу, као да ће управо да заиграју партију карата, а не да разговарају о важним и тајним државним пословима који су већ уздрмали престо краљевине у којој су се налазили.
– Па онда, шта то имате толико важно за мене, г. намесниче? Да ли је нешто у вези са оним од синоћ? – Василиј испали питање као из топа. Чариков је направио кратку паузу пре него што је започео излагање, дајући му тако на значају и озбиљности, а лице му је постало одједном сасвим безизражајно, као посмртна маска.
– Пренесите нашим пријатељима у отечеству да је коначно дошао крај акцији коју смо стрпљиво и са опрезом започели пре осам година, а посебно интензивирали у задње три године. Владавина краља који је неподобан за нас је свршена. Срећом, истовремено је решен и проблем жене коју смо ангажовали на самом почетку, а која се и без нашег утицаја нашла на високом, тј. највишем положају. Тачније, она је ућуткана. Имам обећање групе завереника, који су веома озбиљни у својим намерама да ће наше учешће у претходним догађајима остати заувек тајна. Пренесите извињење г. Алексову што сам посумњао у његов план. Ни сањао нисам да ће тај мали потез учињен на његову иницијативу, тј. упознавање дотичне даме са младим сувереном, у целој причи бити толико битан и да ће нарасти у нешто овако велико, као грудва снега када је пустите да се котрља низ брег. Посебно је био интересантан део око њене лажне трудноће. Једноставно, потез генија.
– Добро, а шта ће се десити са државом, шта је са избором новог владара?
– И то је сређено. У ствари, они су сами донели одлуку о томе шта и како даље. Испоставило се да је то сасвим у складу са нашим тежњама. Убеђен сам да ће за неколико дана бити објављено име новог краља, који ће бити више наклоњен нама и Французима него Аустроугарској… Замало да заборавим, пренето ми је да ће у наредних 24 ч. бити уклоњено око две стотине људи верних бившој монархији и на тај начин ће се потпуно отворити пут новом владару. То би било све засада. Пренесите моје поздраве пријатељима у домовини.
– Збогом, г. Василиј.
– Не брините, г. Чариков, учинићу како сте рекли, збогом.
Тако се завршио поверљиви разговор у згради руског посланства у Улици краља Милана у Београду, између два агента у које, наравно, нико није сумњао. У тренутку тријумфа ова двојица нису могла ни да сањају шта ће се догодити са његовом династијом за свега неколико година. Можда трагични догађај у ноћи 28/29. 5. 1903. на волшебан и злослутан начин предсказује шта ће се догодити Романовима?
Туђа несрећа никоме не доноси срећу.
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.