Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Четврта награда
Душан Јевтић
Несмотрени хајдук
1.
Према упутима Пауна Баће и осталих завереника, кнеза Александра Карађорђевића сам најлакше могао устрелити током његовог одмора у Брестовачкој бањи. Исплаћено ми је хиљаду дуката, које сам закопао на скривеном месту под планином Букуљом. Задатак је изгледао једноставно, али моја опака хајдучка нарав је подрила завереничку замисао. Док сам по бањи вребао владара из прикрајка, досетио сам се да уцењујем своје послодавце не бих ли извукао још златних кованица. Био сам уверен да је бивши кнез Милош државним саветницима уступио позамашна средства за атентат који би поново устоличио стару династију Обреновић. Вратио сам се у престоницу, пронашао газда Пауна и рекао да исплаћена сума није довољна. Изненађени државни саветник се у почетку бунио, али се није усудио да уђе у расправу са једним од најозлоглашенијих разбојника на друмовима Шумадије.
Све би протекло у најбољем реду да се са звецкавом врећом дуката, уместо у Брестовачку бању, нисам упутио у београдску механу Мали Радојица. После два чокања љуте ракије, у припитом стању, почео сам да наглас причам о завери против кнеза и својој улози у целом замешатељству. Кафана је, нажалост, била препуна оданих кнежевих поданика, који су ме брже-боље пријавили органима реда. Након хапшења, које се није разликовало од уобичајеног избацивања пијанице из крчме, пандури су ме свезаног посадили на некакво мршаво магаре, и то наопачке.
У жандармеријској управи ме је дочекао кнежев теча, злогласни Трипковић. Цела Србија је брујала о зулумима које је теча Трипко починио од Београда до Поречке нахије. Турске крџалије и башибозлуци би могли позавидети Трипковићу на разбојништвима које је починио над незаштићеном српском сиротињом. Олињали зликовац, оденут у тамноплаву униформу скројену на аустријски начин, умлатио ме је пендреком који му је додао један од пандура из његовог окружења. Крв је прекрила моје лице, а неколико зуба и ребара је било сломљено. Осећао сам несносан бол у глави, грудима и десној руци, која је напукла на неколико места. Пандури су ме тако удешеног поставили на столицу.
– Која протува ти је наредила да убијеш мог драгог рођака Александра? – упитао ме је строгим гласом Трипковић.
Имена налогодаваца сам изговорио без трунке кајања:
– Саветник Паун Баћа… Са њим су и Раја Дамњановић, Тенка Стефановић… Скоро цео Државни савет…
2.
Гургусовачка кула се налазила у шумовитој забити подно Старе планине. Било је то место коме је добри бог окренуо леђа и препустио га вечном забораву. Зидине куле су ме гушиле и стварале немир у мојој души, јер сам свој целокупни век провео под ведрим небом, прво као чобанин, а затим као друмски разбојник. Имао сам среће да се нађем у затвору са кротким људима, који су стрпани иза решетака због крађе из општинских амбара. Немаштина их је терала да посегну за житом и кукурузом који су се налазили у државном власништву. Уосталом, беда је и мене довела у сукоб са властима. Многи мисле да су хајдуци немилосрдне убице које малтретирају људе из чисте забаве, али истина је потпуно другачија. Оскудица је многе доброћудне несрећнике окренула против закона.
Са својим сустанарима, простодушним тежацима, дане сам проводио у миру и слози. Причали смо о сеоској свакодневици, пољским радовима, сточарству и дестилацији ракије. Тамновање би протицало у најбољем реду да се у ћелији преко пута наше нису налазили моји бивши послодавци, организатори завере против кнеза Александра.
У малој просторији иза гвоздених решетака лежала је заточена половина Државног савета. Највиши службеници Кнежевине беху сведени на обичне робијаше. Уместо китњастих униформи са позлаћеним дугмадима, носили су просте ланене кошуље, које су им висиле до испод колена. Паун Баћа, Раја Дамњановић, Тенка Стефановић и остали беху заоденути у дроњке, умазане чорбом и гадним телесним излучевинама. Некадашња господа никако није могла да поднесе присуство вероломног хајдука који их је довео у незавидан положај. Уместо да буду награђени од Милоша Обреновића и постану богатији него што су били, захваљујући мојој несмотрености, доспели су на ниске гране.
Свакодневно сам слушао увреде од стране људи који су се некада изражавали на гордом славјаносербском језику, у коме није било псовки. После свега неколико дана заточеништва, са језика учене господе пребацили су се на простонародни говор, лишен учтивости и суздржаности у опхођењу. Увреде су често поткрепљивали пљувачкама, које су летеле ка мојој ћелији. Наравно, ни ја, ни моји сустанари нисмо остајали дужни, узвраћали смо им истом мером. Непрекидне препирке су убрзо дозлогрдиле тамничарима, који нису могли да се усредсреде на своје картарошке и шаховске партије. Гневни чувари су нам често очитавали буквицу користећи камџије и пендреке. Батине нису урађале плодом, јер би већ сутрадан свађе биле настављене.
Схватио сам да се обичан српски сељак не разликује много од свог сународника који је свршио високе школе. У сваком ученом Србину, окићеном звањима и титулама, чучи неотесани сељак спреман за кавгу. Саветници су после неуспешне завере враћени у стање дивљаштва, попут већине кнежевих поданика.
После извесног времена стигле су вести из Београда. Етам-паша, високи изасланик султана Амдулмеџида, амнестирао је заверенике. Господа је отишла за Београд и поново засела у своје удобне фотеље у Државном савету. У султановом берату који је донео Етем-паша није споменуто моје име. Остао сам да чамим у тескобној тамници. Нажалост, тако је изгледала правда када су је делили Турци.
3.
Друге зиме тамновања, негде иза Светог Јована, зачула се велика халабука у дворишту. Када смо провирили кроз окно, спазили смо призор који је наликовао сеоском вашару. Огромна маса људи, праћена громогласном музиком, приближавала се кули. Убрзо смо сазнали да се кнез Милош се вратио у Србију. Дошао је из Влашке, где је примио вести да је Скупштина у Београду збацила са власти Александра Карађорђевића. Недалеко од Гургусовачке куле никао је чадор Милоша Обреновића. Стари кнез је наредио да се сви затвореници пусте из тамнице. Био је то знак владареве милости.
Двојица крупних кнежевих момака су ме попут вреће одвукли у кнежев чадор. Милош Обреновић ме је дочекао седећи на гомили меких јастука. Носио је дугачку доламу молдавских бољара, украшену разнобојним шарама. Пушио је чибук и гледао у неку замишљену тачку у углу своје платнене палате. Правио се да није ни приметио тренутак када су ме његове слуге треснуле о под испод његових ногу.
Чим сам покушао да се усправим, момци су исукали јатагане и њихова оштра сечива уперили у мој гркљан. Тек тада се огласио кнез:
– Остав море! Није ’тица да одлети. А чиниш волико, није ни наоружан!
– Хајдучка је нарав то, господару. Никад се не зна са таквима! – додао је један од момака.
– Нису сви одметници изелице, дете моје! – рече кнез. – Мука тера чак и најпоштеније људе у шуму! Одложи оружје, кад кажем!
Момци су послушали старог кнеза, који је своје тешко тело некако померио са јастука како би ме лакше осмотрио. Осећао сам се као овца која се суочила са вуком. Кнез је скупио своје седе обрве гледајући у моје лице обрасло у густу црну браду.
– Дакле, ти си чувени Милосав Петровић из Крагујевачке нахије! Због твоје брљотине повратак династије Обреновића у отаџбину је одложен за две године. Ипак, не могу порећи да имаш трговачког духа. Усудио си се да се погађаш са осведоченим тврдицама из Државног савета. И гле чуда, успео си да превеслаш те превејане шкртице. Допада ми се твоја предузимљивост. Био би успешан варошки дућанџија да ниси загазио у хајдучију.
– Нажалост, добру погодбу сам упропастио после неколико гутљаја ракије… – процедио сам слежући раменима.
Милош повуче дим из чибука и утону у дубоке мисли. После неколико тренутака тишине, поново ми се обратио:
– Пустићу те на слободу уколико ми кажеш где си сакрио моје дукате!
Прогутао сам пљувачку и превалио преко језика:
– Под Букуљом…
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.