Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Снежана Малданер
Непоменик
Село наизглед спава. Мрак и тишина, али сви будни. Мисле о оном чудаку којег Божа већ три јутра заредом затиче у свом амбару. Човек го кô од мајке рођен, само огрнут неком поњавом, спава у амбару и како Божа отвори врата, овај скочи и без речи побегне. Тако је Божа испричао комшијама, а они даље проширили вест по селу. Ни Божа не може ока да склопи. Преврће се у кревету и хукће. Проверио је амбар пре него што је пошао да легне и тамо никога није затекао. Пита се да ли опет да оде. Шта ако је сад тамо? Глуво је доба, другачије је по дану. Језа му прође кроз тело. Шта да му каже, ако је тамо? Шта ако га овај овог пута нападне? Можда да позове комшију Трајка да заједно пођу? Пролазе сати, он се врти у кревету и једнако уздише. У неко доба он скочи из кревета.
– Пробудићу Трајка, нема ми друге – прошапута себи у браду.
Огрну капут и изађе из куће. Трајкова кућа је близу и у пар корака је већ био испред ње. Премишља се још мало да ли да покуца на прозор и на крају покуца. Трајко је брзо отворио.
– Добро је да си дошô, да ниси, ја би’ дошô теби. Како да спавам кад само помислим да је онај опет тамо? – шапуће Трајко.
– И шта ћемо сад? Да одемо заједно до амбара, ако је тамo, да не дамо да побегне, него да га испитамо? – још тише ће Божа.
– Чекај, сад ћу да изађем, само да узмем нешто у руке, не можемо голоруки – одговори Трајко и затвори прозор. Брзо се обуче и изађе. У руци је држао жарач. – ’Ајмо сад, Боже, помози.
Врата на амбару су била одшкринута. Они се погледаше уплашено, али одустајања нема. Трајко ногом гурну врата и отвори их широм. Мрачно је, али светлост месечине је била довољна да виде човека који је седео мирно као да их је очекивао.
– Опет ти! Ко си? Шта ћеш овде? – крену Божа да га испитује.
– Име ми је Милош – мирним гласом одговори човек. – Немам ништа, ни одело, ни храну, ни где да спавам. Ништа баш. Oни су ме овде послали.
– Ко те послао? – упита Трајко.
– Ма, они тамо – и показа руком према брду иза кућа. – Него, људи, да ме пустите да преспавам, кад вас молим.
Божа и Трајко изађоше напоље збуњени.
– Шта да радимо? – пита Трајко. – Изгледа неки јадник, кô да је скренуо с памети. Није тај опасан. Да га пустимо нек спава. Хладно је да ни мачку не истераш напоље? – Божа се замисли мало, закашља се, па опет уђе унутра и окрену се према човеку.
– Спавај ту, па ћеш сутра све лепо да нам испричаш по реду.
Затворише врата и одоше свако својој кући и најзад мирно заспаше. Ујутру Божа оде у амбар, али Милоша није било. Није га било ни следећих недељу дана и таман су помислили да га више неће видети, он се опет појави. Овог пута је дошао под Божин прозор и покуцао. Божина жена Мара се прену кад га угледа приљубљеног за стакло.
– Шта ћеш, несрећниче, овде!? – врисну она.
– Гладан сам, можда би ми дала мало ’леба и млека?
Деца су седела за столом и вечерала. Милош је гледао у њихове тањире нетремице. Мара узе тањир, у њега сипа млеко и удроби хлеб, те му га додаде кроз прозор. Милош зграби тањир и смаза све у неколико залогаја.
– Ти ми даде да једем, хвала ти, али ја ти морам рећи истину. Сутра ћеш ожалити некога свога – невољним гласом прошапута Милош скривајући поглед.
– Марш одавде, џукело једна, да те моје очи више не виде! – заурлала је Мара, а он само нестаде. Како ли овако брзо побеже?, помисли она.
Сутрадан Мари јавише да јој је умро брат јединац. Она паде од бола, рукама удара у груди, наста вриска, поливају је водом. Туга.
Прође месец дана. У селу се спрема свадба. У кући младе се ужурбано припрема дочек сватова. Ври као у кошници, и у кући, и око куће. Чује се весели жамор и смех девојака, неке певуше. Младина мајка Јока оде иза куће да убере цветове за сватове. Одједном се Милош створи испред ње. Опет је био огрнут само поњавом. Гледао ју је унезвереним погледом. Јока се препаде. – Шта ти тражиш овде!?
– Удајеш ћерку – брзо је говорио Милош – али то није њена судбина. Младожења неће дуго.
– Ма, губи се, јадо јадни, да ти не би’ сад очи ископала! – урликну Јока и поче да се осврће и тражи чиме би га ударила.
– Ја ти то не би рекô, они ми наредили да кажем – Милош само процеди кроз зубе и опет нестаде тако брзо да ни Јоки не беше јасно где се деде.
Сутрадан уместо сватова стиже вест да је младожења пао с коња и тако ударио главу да му спаса није било. Туга и неверица у селу. Разлеже се кукњава уместо песме.
Станица се изједала гледајући своју ћерку како копни од туге из дана у дан. Питала се непрестано шта су Богу згрешили да их ова мука снађе. А онда почеше да навиру слике сусрета са Милошем и његове проклете речи да одзвањају.
– Проклетник ми је рекô шта ће да буде, а ја нисам слушала, нисам веровала! – закука она. Чули је укућани и потрчали да виде шта јој је. Она им све по реду исприча јецајући. Сви кô скамењени стоје згледајући се без речи. У погледима им очај и бес, а Милоша нема од тог дана.
Убрзо су сазнали да је и Мари прорекао смрт брата и почели да повезују све што се дешавало од његовог првог појављивања. Трајко се присетио Милошевих речи да га „они” шаљу и да је тада показивао на брдо.
– Ту нису чиста посла, он је неки ђаво, кад вам кажем! – виче Трајко.
– И како само брзо побеже ону ноћ с прозора, кô да одлете – надовеза се Мара. – И кад је са мном причао, чим сам подвикнула, исто брзо побеже кô да испари – присети се Станица.
– Људи, шта има више да се прича! Све је јасно кô дан! А то што каже да га шаљу „они”, то су нечастиви, кад вам кажем, и треба га коцем по глави, само да ’оће опет да дође! – опет виче из свег гласа Трајко.
– Тако је – сви углас одобравају.
Пролазили су дани и село се полако враћало мирном животу. О Милошу нису разговарали, као да су се заветовали на ћутање, као да би сам помен његовог имена слутио несрећу, али је свако са зебњом у срцу мислио о њему. С времена на време би понеко дете питало за њега, али би само уследио одговор: – Непоменик, далеко га било.
Прође тако три месеца, док не стиже глас да је виђен у другом селу. Кад су Божа и Трајко то чули, решили су да одмах оду тамо и упозоре људе на „непоменика”. То су и урадили, отишли код људи, испричали им све што их је снашло и посаветовали их шта да раде док их још није снашло исто зло.
– Најбоље би било да ви будете улепо с њим неко време, да помисли да му је ту сигурно, само се тако правите блесави, па кад се најмање буде надао, у’ватите га на спавању и коцем по глави. – Трајко је шапутао окупљенима као да се плашио да га неко прислушкује, а они га помно слушали упијајући сваку реч. И послушали су га. Милош је спавао у сеоским амбарима, сељани му давали да једе и пије, пустили га да се одомаћи међу њима, мада су све време стрепели да им не прорекне неку несрећу. Онда, једне ноћи, кад су проценили да он увелико спава, неколико њих се прикраде амбару, решени да се коначно обрачунају с њим. Улетеше они унутра, али њега тамо није било. На месту на ком је лежао била је само поњава. Никада више нико није чуо за њега. Остала је прича о њему и питање ко су „они”. Ипак, неки су се клели да су понекад у зору затицали одшкринута врата на својим амбарима иако су их сваке ноћи закључавали.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.