Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Olivera Vujaklija
Ne boj se onog kome nisi dobro učinio
– Uh… mama, kako je mračno!
– Ne plaši se, uskoro stižemo…
– Je l’ ima ovde babaroga?
– Ovde je tvoja baba – pomislih, znajući da majka ume ponekad da bude i rogata!
Strmo dvorište. Otvaramo kapiju. Sijalica na kući lepo osvetljava prilaz. Dvorište jeste strmo, ali je kuća u dolini, kao u nekom kazanu, okružena brdima. A brda, trenutno, mračna. Ne vidi se ni potok koji je preko puta kuće, niti se čuje žubor vode, već samo zrikavci i naglo mamino, srećno podvriskivanje.
Zabit. Vreme stoji. Stari jedva na nogama, mladi su otišli… Selo na jugu Srbije, ispod Radan planine, i Grozdina reka, koja vekovima žuri…
– Bako, zašto su ti dali ime Grozda? Da li zbog reke ili zbog veštice?
Baka Grozda se grohotom nasmejala.
Neke priče nikad neće prestati da se pričaju, kao da su deo istorije jednog naroda…
*
Ulazeći u svoju oronulu kućicu, Grozda se, kao i uvek, grohotom nasmejala. Po mraku tumara da nađe sveću, jer mrkli je mrak. Titranje sveće dodaje još sablažnjiviji pogled na unutrašnjost kuće.
Na sredini je ognjište, a iznad, sa plafona, vise kokošije noge, glave, perje fazana i slepi miš (koji se još uvek koprca). Iz kazana viri ovčija glava, koja pliva u krvi. Na zidovima su (u snopove vezane) razne travke, da se suše, okrenute nadole. Na zidu, nasuprot njima, na daskama stoji masa zamotuljaka. Pod je zemljan. Po njemu, kad gaziš, ili staješ na sasušene trave ili nekoj mački na rep.
Grozda se uklapa u taj enterijer (ili on uz nju), jer pogled na nju je jednako jeziv, kao ovčija glava u krvi! Sitna, pogrbavljena, izborana, u crno obučena, sa flekama krvi po odeći. Marama na glavi joj izražava izražajni nos. Na mestu očiju samo beonjače. Toliko svetle da kad je pogledaš, kao da nema oči.
A vidi Grozda odlično! Vidi i ono što se još nije ni dogodilo.
Obmotana je gomilom krpica, iz kojih vadi koščice, pera, grančice, travke, cvetove… i to sortira po samo njoj znanom načinu. Sortira ih po mirisu. Sve prinosi nosu, pa nije ni čudo što je veličina njenog nosa impozantna. I ona, i sve oko nje širi razne mirise… sve do reke.
Zvuk zavijanja vukova stavi joj osmeh na lice.
Prekida sve radnje, trpa nešto u maramu, zavezuje je i kreće ka brdu, kroz šumu.
Noć punog meseca. Osvetljen joj je put, a sa brda i pogled na reku. Reka izgleda preteće… i još nadolazi.
Prvi komšija, Stojan, davno je primetio njene noćne izlaske koji vode put vukova. Nije se usudio da je prati, jer je pratio glas da je bila udata, i da je, onda kada joj brak više nije bio po volji, mužem nahranila vukove.
A više puta je Stojan pomoć potražio baš od nje.
– Grozdo, boli me zub najstrašnije!
Po mirisu, baka Grozda izvadi gomilicu nalik pepelu i dade mu.
– Grozdo, učini nešto da mi vukovi ne jedu ovce!
Bez zubobolje, Stojanu su sledećeg dana sve ovce bile na broju.
Kod starice su majke dovodile svoje kćeri za napitak, da se momak u njih zaljubi.
Dolazile su i žene, s istom željom za muževe.
Dolazile su i one sa neželjenim detetom u utrobi…
Dolazili su čak i iz radoznalosti, iz drugih sela i gradova…
Glas o Grozdi se širio brzinom potoka, ali se uvek dodavalo „još ponešto”.
– Grozda veštica… – uvek se tiho izgovaralo.
Grozda je bila samotnjak. Nikome se nije prva obraćala i uvek je išla nekim svojim poslom. Pre podne po livadi, savijena, prebira travke. Po podne kolje neku životinju, po potrebi. Usta je retko otvarala. Samo je mrmljala. Možda, kao oči, nije imala ni zube? A lako je rešavala probleme onih koji dođu zbog nedaća siromaštva. Odlazili su sa zalihama hrane, obavezno govoreći neku mrmljalicu koju je naredila. Osim toga, svoje usluge nije naplaćivala, pa su joj ljudi donosili hranu. Ogromne su to količine bile. Uveče bi, pored reke, sedela na kamenu i satima gledala u nebo. Samo ona zna šta je videla, kao preteča astrologije kod nas. A vreme je merila po mesecu: dva dana posle punog meseca… u dan mladog meseca… I toliko je u taj mesec gledala da su ljudi zaključili da su joj oči od toga posvetlele. Tako neprimetna, bila je sveprisutna u životima svih u tom selu… a i dalje…
Vazda je bilo i biće: čim se ne uklapaš u sredinu, ako si drugačiji, s tobom nešto nije u redu!
Kao i uvek, uputila se ka svom kamenu kod potoka na čas astronomije, a zatekla sve sposobne muškarce iz sela koji su pokušavali da naprave nasip i branu. Reka je bujala i potok je počeo da se izliva.
Sela je na svoj kamen, pogledala u mesec i na iznenađenje svih, viknula:
– Džaba to radite! Srušiće se i sve poplaviti!
– Ćuti, babuskaro! Otkud ti znaš?! – neko povika.
Bez reči je ustala i polako krenula ka kući, a onda se okrenula i rekla:
– Pun mesec mi je rekao!
Danima kiša nije prestajala da pada. Grozda se zavukla u kuću. Odjednom se začu lupnjava na vratima! Nekoliko seljana, sa Stojanom na čelu, razvališe vrata. Skoči Grozda kada vide da svaki od njih ima u rukama neku motku!
– Ti si veštica! Zbog tebe su brana i nasip popustili! – vikali su seljani uglas.
Baba Grozda je pokušala da priđe Stojanu, ali je on motkom gurnuo na bezbednu udaljenost. Tu, na licu mesta, doneta joj je presuda. Obesiće je!
Stajala je nemo i gledala u zid, na kojem je zbog svetlosti sveće jedan pauk izgledao ogroman, pa mu se jasno videla i ispletena mreža. Sličnu mrežu bacili su i na nju, i poveli je na pogubljenje.
Koračala je mirno, mirne savesti, ali je obuzeo nemir videvši koliko ljudi je došlo da gleda izmicanje stolice ispod njenih nogu. Bili su to isti oni ljudi kojima je ona nudila stolicu u svojoj kući.
Skinuli su mrežu sa nje, ali su joj ruke ostale vezane pozadi. Omča je već bila spremna.
Kao pobednik koji se penje na postolje da primi medalju, stala je na stolicu, provukla glavu kroz omču, pogledala u nebo i nešto izgovorila. Niko nije razumeo šta je rekla, niti je umeo da ponovi te reči…
A onda je nastalo komešanje… Iz mraka su svetlele opasne vučje oči. Ljudi počeše da beže glavom bez obzira. Uz zvuk zavijanja vukova i šljapkanja po blatu, osta Grozda sama sa omčom oko vrata.
Oni „najhrabriji” su se kleli da su videli kako su Grozdi iznikli vučji zubi i da je tako pregrizla konop. Grozda se ismejala, kao nikada dotad!
Od te noći potok se zove – Grozdina reka. Nalazi se na geografskim kartama.
Ono što se kroz vekove nije promenilo je da ljudi vole da sude. Vole i da izmišljaju i dodaju začine neistine – istini! Da li u te priče veruju, ili ih je samo strah?
*
I sad se prepričavaju priče o njoj… Evo, i unuka ih zna.
Vreme je za počinak. Grozda uvodi ćerku i unuku, pridošle iz Beograda, u sobu i dovodi ih do prozora.
– Vidite kako se mesec ogleda u potoku! Pogledajte nebo prepuno zvezda! I slušajte zrikavce! Svi oni nam mogu mnogo toga reći… Laku noć!
– Bako, kako ćemo da spavamo kad se čuje zavijanje vukova? – skoro plačnim glasom je upitala unuka.
Grozda je sela na kraj unukinog kreveta, nežno je pomilovala po glavi i rekla:
– U strahu su velike oči…
Čak i one ljude koji putuju kroz vilajet hajdučije više plaše ljudske oči nego vučje!