Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Оливера Вујаклија
Не бој се оног коме ниси добро учинио
– Ух… мама, како је мрачно!
– Не плаши се, ускоро стижемо…
– Је л’ има овде бабарога?
– Овде је твоја баба – помислих, знајући да мајка уме понекад да буде и рогата!
Стрмо двориште. Отварамо капију. Сијалица на кући лепо осветљава прилаз. Двориште јесте стрмо, али је кућа у долини, као у неком казану, окружена брдима. А брда, тренутно, мрачна. Не види се ни поток који је преко пута куће, нити се чује жубор воде, већ само зрикавци и нагло мамино, срећно подврискивање.
Забит. Време стоји. Стари једва на ногама, млади су отишли… Село на југу Србије, испод Радан планине, и Гроздина река, која вековима жури…
– Бако, зашто су ти дали име Грозда? Да ли због реке или због вештице?
Бака Грозда се грохотом насмејала.
Неке приче никад неће престати да се причају, као да су део историје једног народа…
*
Улазећи у своју оронулу кућицу, Грозда се, као и увек, грохотом насмејала. По мраку тумара да нађе свећу, јер мркли је мрак. Титрање свеће додаје још саблажњивији поглед на унутрашњост куће.
На средини је огњиште, а изнад, са плафона, висе кокошије ноге, главе, перје фазана и слепи миш (који се још увек копрца). Из казана вири овчија глава, која плива у крви. На зидовима су (у снопове везане) разне травке, да се суше, окренуте надоле. На зиду, насупрот њима, на даскама стоји маса замотуљака. Под је земљан. По њему, кад газиш, или стајеш на сасушене траве или некој мачки на реп.
Грозда се уклапа у тај ентеријер (или он уз њу), јер поглед на њу је једнако језив, као овчија глава у крви! Ситна, погрбављена, изборана, у црно обучена, са флекама крви по одећи. Марама на глави јој изражава изражајни нос. На месту очију само беоњаче. Толико светле да кад је погледаш, као да нема очи.
А види Грозда одлично! Види и оно што се још није ни догодило.
Обмотана је гомилом крпица, из којих вади кошчице, пера, гранчице, травке, цветове… и то сортира по само њој знаном начину. Сортира их по мирису. Све приноси носу, па није ни чудо што је величина њеног носа импозантна. И она, и све око ње шири разне мирисе… све до реке.
Звук завијања вукова стави јој осмех на лице.
Прекида све радње, трпа нешто у мараму, завезује је и креће ка брду, кроз шуму.
Ноћ пуног месеца. Осветљен јој је пут, а са брда и поглед на реку. Река изгледа претеће… и још надолази.
Први комшија, Стојан, давно је приметио њене ноћне изласке који воде пут вукова. Није се усудио да је прати, јер је пратио глас да је била удата, и да је, онда када јој брак више није био по вољи, мужем нахранила вукове.
А више пута је Стојан помоћ потражио баш од ње.
– Гроздо, боли ме зуб најстрашније!
По мирису, бака Грозда извади гомилицу налик пепелу и даде му.
– Гроздо, учини нешто да ми вукови не једу овце!
Без зубобоље, Стојану су следећег дана све овце биле на броју.
Код старице су мајке доводиле своје кћери за напитак, да се момак у њих заљуби.
Долазиле су и жене, с истом жељом за мужеве.
Долазиле су и оне са нежељеним дететом у утроби…
Долазили су чак и из радозналости, из других села и градова…
Глас о Грозди се ширио брзином потока, али се увек додавало „још понешто”.
– Грозда вештица… – увек се тихо изговарало.
Грозда је била самотњак. Никоме се није прва обраћала и увек је ишла неким својим послом. Пре подне по ливади, савијена, пребира травке. По подне коље неку животињу, по потреби. Уста је ретко отварала. Само је мрмљала. Можда, као очи, није имала ни зубе? А лако је решавала проблеме оних који дођу због недаћа сиромаштва. Одлазили су са залихама хране, обавезно говорећи неку мрмљалицу коју је наредила. Осим тога, своје услуге није наплаћивала, па су јој људи доносили храну. Огромне су то количине биле. Увече би, поред реке, седела на камену и сатима гледала у небо. Само она зна шта је видела, као претеча астрологије код нас. А време је мерила по месецу: два дана после пуног месеца… у дан младог месеца… И толико је у тај месец гледала да су људи закључили да су јој очи од тога посветлеле. Тако неприметна, била је свеприсутна у животима свих у том селу… а и даље…
Вазда је било и биће: чим се не уклапаш у средину, ако си другачији, с тобом нешто није у реду!
Као и увек, упутила се ка свом камену код потока на час астрономије, а затекла све способне мушкарце из села који су покушавали да направе насип и брану. Река је бујала и поток је почео да се излива.
Села је на свој камен, погледала у месец и на изненађење свих, викнула:
– Џаба то радите! Срушиће се и све поплавити!
– Ћути, бабускаро! Откуд ти знаш?! – неко повика.
Без речи је устала и полако кренула ка кући, а онда се окренула и рекла:
– Пун месец ми је рекао!
Данима киша није престајала да пада. Грозда се завукла у кућу. Одједном се зачу лупњава на вратима! Неколико сељана, са Стојаном на челу, развалише врата. Скочи Грозда када виде да сваки од њих има у рукама неку мотку!
– Ти си вештица! Због тебе су брана и насип попустили! – викали су сељани углас.
Баба Грозда је покушала да приђе Стојану, али је он мотком гурнуо на безбедну удаљеност. Ту, на лицу места, донета јој је пресуда. Обесиће је!
Стајала је немо и гледала у зид, на којем је због светлости свеће један паук изгледао огроман, па му се јасно видела и исплетена мрежа. Сличну мрежу бацили су и на њу, и повели је на погубљење.
Корачала је мирно, мирне савести, али је обузео немир видевши колико људи је дошло да гледа измицање столице испод њених ногу. Били су то исти они људи којима је она нудила столицу у својој кући.
Скинули су мрежу са ње, али су јој руке остале везане позади. Омча је већ била спремна.
Као победник који се пење на постоље да прими медаљу, стала је на столицу, провукла главу кроз омчу, погледала у небо и нешто изговорила. Нико није разумео шта је рекла, нити је умео да понови те речи…
А онда је настало комешање… Из мрака су светлеле опасне вучје очи. Људи почеше да беже главом без обзира. Уз звук завијања вукова и шљапкања по блату, оста Грозда сама са омчом око врата.
Они „најхрабрији” су се клели да су видели како су Грозди изникли вучји зуби и да је тако прегризла коноп. Грозда се исмејала, као никада дотад!
Од те ноћи поток се зове – Гроздина река. Налази се на географским картама.
Оно што се кроз векове није променило је да људи воле да суде. Воле и да измишљају и додају зачине неистине – истини! Да ли у те приче верују, или их је само страх?
*
И сад се препричавају приче о њој… Ево, и унука их зна.
Време је за починак. Грозда уводи ћерку и унуку, придошле из Београда, у собу и доводи их до прозора.
– Видите како се месец огледа у потоку! Погледајте небо препуно звезда! И слушајте зрикавце! Сви они нам могу много тога рећи… Лаку ноћ!
– Бако, како ћемо да спавамо кад се чује завијање вукова? – скоро плачним гласом је упитала унука.
Грозда је села на крај унукиног кревета, нежно је помиловала по глави и рекла:
– У страху су велике очи…
Чак и оне људе који путују кроз вилајет хајдучије више плаше људске очи него вучје!