Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Mirjana Ranković Matović
Muzikrava
Mesec raskalašno vesla po crnoj površini noći. Ponoć je, a vidno kao u prvo praskozorje. Pavle hita domu. Odocnio je. Pekao sa ujakom jagnje, jer sutra je Đurđevdan. Ne plaši se mraka, ali blaga strepnja penje mu se uz leđa. Pričali mu stariji da se u potoku pored Radovića bunara priviđa. Kad je zakoračio puteljkom ka potoku, učini mu se da nešto leti oko bunara. Pretrnu. Protrlja oči kako bi sebe uverio da ne umišlja. Jok, brate! Ne umišlja. Jasno vidi obrise nage žene. Uzjahala vratilo i trči oko bunara. Veštičara, prolete mu misao. E, vala, moram joj sagledati lice, pa makar živ ne ostô, zainati se i krenu ka bunaru, vešto se skrivajući iza stoletnih hrastova. „Jelka!”, protutnja mu preneraženim mozgom.
– Imam noge svračije, muzem krave svačije – uzvikuje naga jahačica.
Pavle odgleda predstavu, pa nastavi put. Sutradan se nađe u poslu i ode bratovljevoj kući. Udesi priliku da ostane sa Jelkom nasamo.
– Pomuze li krave, snašo? – upita tobož bezazleno. Ona se napravi nevešta i oćuta, ali njen zluradi pogled mu ne promače. – Muzi, snašo, muzi. Pomuzi i moje, pa ću ti poseći noge svračije! – preteći, šapnu Pavle i ode na slavu. Usput su ga morile misli šta mu je činiti. Pitao se: Bože, da li Pantelija nešto zna o noćnim vijanjima svoje žene? Ako zna, onda je i on prodao dušu đavolu. Ako ne zna, trebalo bi da mu kažem, brat mi je! Trebalo bi sprečiti vešticu, da ne navuče zlo i nesreću na kuću i porod. A, opet, kako da mu kažem? Možda ga je omađijala, pa mi neće verovati.
Duboko zamišljen, nije ni primetio da je već stigao do ujakove kuće. U susret mu krenu ujak, dočekavši ga rečima: – Gledam te, junače, ideš kô da nosiš teret od ’iljadu kila. Šta te to muči, rođeni?”
– Nosim golemu nevolju, ujače. Ne znam šta da radim i kako da postupim. Treba mi tvoj savet. Stariji si, iskusniji, mudriji – reče Pavle i u hodu ispriča šta je video i čuo prošle noći.
– Uh, semenku joj veštičju! – izusti ujak i ućuta.
Posedaše ispod ogromnog viševekovnog hrasta. Ćuti ujak, ćuti i Pavle. Na licima se ucrtala zabrinutost. Ujak pripali lulu, povuče dim, pa progovori: – Slušaj, Pavle! Ne sekiraj se, ne jedi svoje džigerice. Daj da danas proslavimo Svetog Đorđa u radosti i veselju, pa ćemo posle vešticu da razveštičarimo.
– Kako, ujko, to da uradimo? – radoznalo pita Pavle.
– Lako! Nateraćemo Jelku da nam dâ košuljicu u kojoj je rođena, a onda ćemo to spaliti. Bez košuljice ona nema nikakve posebne moći. Ne brini ti ništa, sve će to ujko da sredi. Eto mene kod vas ukol’ko sutra, a sad odoh da dočekam goste, eno ih već na kapiji – reče ujak i ode pred pridošlice.
Posle ručka Pavle pođe kući. Žurio je da što pre stigne kako bi svojoj ženici pomogao da namiri stoku. Stigao je baš na vreme, pa on i Milica pođoše u štalu da pomuzu krave, ali tamo ih sačeka muka. Krave vidno uznemirene, džilitaju se, skaču u jasle. Na jedvite jade Pavle ih smiri, a kad baci pogled na vimena, ima šta i videti – prazna su i sparušena.
– Milice, veštice nas preduhitrile i pomuzle nam krave. Majku im krvavu j…, sve ću ih satrti, kol’ko god da ih ima! A prvo ću onu guju što pod Pantelijinim krovom spava – zaurla Pavle.
– Polako, Pavle! Smiri se. Hajde da popričamo – prigrli Milica svoga muža i povede ga u kuću.
– Znaš li, Milice, da je Jelka, tvoja jetrva, veštica? Zatekô sam je prošle noći kod Radovića bunara kako jaše vratilo i nešto baje. Ubiću je, rekô sam joj, ako naše krave bude muzla! – kipteo je od jeda Pavle.
Milica preblede, plašeći se da Pavle u svojoj prekosti ne načini neko zlo, pa ga poče smirivati i moliti da sve ostavi da prespava, jer jutro je pametnije od noći. Pavle se smiri i sa ženom pođe na počinak.
Sutradan, u cik zore probudi ih ujak Bojo: – Ustaj, mladeži, ustaj! Vreme je da probleme rešavamo.
Njih dvoje poskakaše i dočekaše ujaka. Milica pristavi kafu, a Pavle iznese litricu s rakijom, pa sede i ispriča ujaku da mu je veštica sinoć krave pomuzle. Bojo ispi rakiju, zavrte glavom, ustade, pozvavši Pavla da unište vešticu koja se uvukla u njihovu familiju.
Pantelija se obradova ujaku, ali se začudi što je toliko uranio, pa reče: – Dobro došô, ujače! No, kaži kakva je spreša, pa dođe tek što se zadanilo?
– Reći će ti ujko sve, samo prvo zovi svoju kućanicu Jelku da nam kavu zakuva – lukavo se osmehnu Bojo.
Na muževljev poziv, Jelka ustade, ljuta, podadula od neispavanosti, jer je bila u noćnom veštičjem pohodu. Nevoljno skuva kafu i donese je gostima. Bojo joj reče da sedne sa njima za sto, što ona jedva dočeka, jer su joj noge klecale od umora i strepnje da je Pavle ne oda.
– Dede, Pavle, pitaj snašu kakvo joj je mleko što je sinoć pomuzla? – reče ujak zajedljivo.
Pantelija, zbunjen ujakovim rečima, sedi i gleda čas u Pavla i ujaka, čas u Jelku, ne shvatajući ništa.
– Jelka, rekoh li ti juče da ću ti, ako pomuzeš moje krave, odseći noge svračije? A ti isto veče nasrnula na moju štalu. I šta ćemo sad? Ne mogu da te ubijem, jer si mi snâ, ne mogu ni onu đecu da ostavim bez majke, al’ ne mogu ni da gledam kako bedu na bracovu kuću navlačiš! – ljutito reče Pavle.
– Ama, Pavle, brate, šta to pričaš, što nasrćeš na moju Jelku? Jeste li vas dvojica došli da mi ognjište rasturate? – uzviknu Pantelija.
– Došli smo, sinko, ognjište da ti spasavamo od vražijeg nakota! Pitaj ženu đe je bila i šta je radila u nedoba uoči Đurđevdana – odgovori Bojo.
– Pitaj je i kako se jaše vratilo oko Radovića bunara i kakve su to noge svračije kojima muze krave svačije. Ja sam je, brate, rođenim očima viđô. Pitaj je i to kako sinoć pomuze moje krave! – dodaje Pavle.
Jelka pognula glavu, uzvrtela se i opipava pojas, tražeći amajliju ne bi li joj pomogla da sačuva glavu. Kad se priseti da je amajlija ostala pod jastukom, ona htede da otrči i da je uzme, ali je Bojo zgrabi za ruku i vrati u sedeći položaj.
– Ama, ljudi, uoči Đurđevdana Jelka je bila u krevetu pored mene, nikud se nije makla. Pavle, ko zna šta si ti viđô, znaš da su pričali da se tamo svašta priviđa – pokušava Pantelija da odbrani ženu.
– Ćuti, Panto, kad ne znaš istinu. Žena ti je veštica. Tačno je da je u krevetu pored tebe bilo njeno telo, ali njen duh je bio na drugom mestu. Nismo mi došli da je ubijemo, već da je izbavimo; da je vratimo među normalne ljude, ali ona mora pristati na to – reče Bojo.
Pantelija se duboko zamisli. Na jednom tasu vage stoje mu brat i ujak, a na drugom žena s kojom deli postelju i koru hleba. Koja će strana da prevagne, ne može da odluči. Duboko uzdahnu, pa reče: – Jelka, srećo i nesrećo moja, reci mi je l’ istina ovo što nji’ dvojica pričaju? Ma ima tu nečeg. Pitah te ja nekol’ko puta otkud nam toliko mleka, a ti veliš da nam je dobra krava. Što mi, Jelka, kuću i obraz kaljaš?
Videvši suze u muževljevim očima, Jelka i sama zaplaka, pa jecajući reče: – Istina je, Panto, sve je istina. Nemoj se jediti, nemoj me kriviti. To je jače od mene. Ja to moram da radim. Nekad pokušam da se oglušim o naredbe koje mi stižu iz tog veštičjeg sveta, ali oni mi zaprete da će mi đecu umoriti i ja onda šta ću. Tako je bilo i sinoć. Ne bi’ ja dešove krave pipnula, ali rekoše da će mi prvenca umoriti. – Više nije mogla da priča. Telo joj se trzalo od grozničavog plača i bola koji ju je razdirao. Muž htede da sazna kako je Pavlove krave sinoć muzla kad se iz avlije nije pomakla, a ona kroz suze reče da se to radi na daljinu, ali da ne ume da mu objasni kako.
– Ne plači, snašo! Vreme je da te oslobodimo od tog zla. Je l’ ti majka rekla da si rođena u krvavoj košuljici? – upita je Bojo.
– Nije mi ništa o tome pričala, samo mi je, kad sam napunila osamn’es’ godina, dala neku amajliju i rekla da je nosim uza se i da je dobro čuvam, jer će me ona štititi – uz jecaje izusti Jelka.
– Nije to amajlija, to je košuljica u kojoj si rođena. Ona te čini vešticom. To je trebalo uništiti čim si rođena, pa bi bila normalna kô i druge žene. No, ni sad nije kasno. Ako je spalimo, vratićeš se u prave ljude. Na tebi je da odlučiš hoćeš li i dalje veštičariti i donositi nesreću narodu, ili… – reče Bojo i zaduvani.
Jelka skoči sa stolice, ulete u kuću i vrati se sa smotuljkom u ruci. Amajliju pruži ujaku i reče mu da radi sa tim šta zna, samo da joj kuću i ognjište sačuva.
Bojo razveza smotuljak i iz njega izvadi osušenu krvavu košuljicu, koja je izgledom podsećala na zmijski svlak, a onda sve to baci na zemlju. Zatim iz džepa izvadi litricu petroleja, kojim posu Jelkinu amajliju, a na to prosu raspaljeni duvan iz lule. Petrolej planu, a sa njim i košuljica. Raspali se vatra kô da je zapaljeno brdo suvog granja, sve puca, vrišti, ciči. Jelka pala u travu, uvija se kô guja, jauče, vrišti, kuka kao da je neko dere i moli ujaka da iz vatre spase košuljicu. No, Boju to nije padalo na pamet da uradi, već viknu: – Izdrži, Jelo, izdrži! Evo, samo još malo i kraj tvojim mukama je tu!
I zaista, posle par trenutaka sve se stiša, vatra se ugasi, a na zemlji osta samo šaka pepela. Jelka ustade i osmehnu se kao da se ništa nije dogodilo. Bojo, sav srećan što je obavio ono zbog čega je došao, nasmeja se i reče: – Snašo, pokupi ovaj pepeo i baci ga oko kuće da bude zaštita tvom domu i porodu. Na sva vrata i prozore stavi čena belog luka, a ti, Pantelija, idi posadi kraj kapije ono tisovo drvo što sam doneo. I ti, Pavle, kad odeš kući, posadi tisovinu i stavi belog luka svuda, pa i na vrata štale. Zaštitite domove od zlih sila. U kućama obavezno da imate krst. A sad dajte da ispijemo po jednu šljivku, pa da se razilazimo.
Pošto ispiše rakiju, Bojo i Pavle veselo krenuše kućama, srećni što otrgoše rođakov dom iz vražijih kandži, a Jelka i Pantelija se zagrljeni uputiše u štalu da pomuzu i nahrane svoju kravicu.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.