Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Мирјана Ранковић Матовић
Музикрава
Месец раскалашно весла по црној површини ноћи. Поноћ је, а видно као у прво праскозорје. Павле хита дому. Одоцнио је. Пекао са ујаком јагње, јер сутра је Ђурђевдан. Не плаши се мрака, али блага стрепња пење му се уз леђа. Причали му старији да се у потоку поред Радовића бунара привиђа. Кад је закорачио путељком ка потоку, учини му се да нешто лети око бунара. Претрну. Протрља очи како би себе уверио да не умишља. Јок, брате! Не умишља. Јасно види обрисе наге жене. Узјахала вратило и трчи око бунара. Вештичара, пролете му мисао. Е, вала, морам јој сагледати лице, па макар жив не остô, заинати се и крену ка бунару, вешто се скривајући иза столетних храстова. „Јелка!”, протутња му пренераженим мозгом.
– Имам ноге сврачије, музем краве свачије – узвикује нага јахачица.
Павле одгледа представу, па настави пут. Сутрадан се нађе у послу и оде братовљевој кући. Удеси прилику да остане са Јелком насамо.
– Помузе ли краве, снашо? – упита тобож безазлено. Она се направи невешта и оћута, али њен злуради поглед му не промаче. – Музи, снашо, музи. Помузи и моје, па ћу ти посећи ноге сврачије! – претећи, шапну Павле и оде на славу. Успут су га мориле мисли шта му је чинити. Питао се: Боже, да ли Пантелија нешто зна о ноћним вијањима своје жене? Ако зна, онда је и он продао душу ђаволу. Ако не зна, требало би да му кажем, брат ми је! Требало би спречити вештицу, да не навуче зло и несрећу на кућу и пород. А, опет, како да му кажем? Можда га је омађијала, па ми неће веровати.
Дубоко замишљен, није ни приметио да је већ стигао до ујакове куће. У сусрет му крену ујак, дочекавши га речима: – Гледам те, јуначе, идеш кô да носиш терет од ’иљаду кила. Шта те то мучи, рођени?”
– Носим голему невољу, ујаче. Не знам шта да радим и како да поступим. Треба ми твој савет. Старији си, искуснији, мудрији – рече Павле и у ходу исприча шта је видео и чуо прошле ноћи.
– Ух, семенку јој вештичју! – изусти ујак и ућута.
Поседаше испод огромног вишевековног храста. Ћути ујак, ћути и Павле. На лицима се уцртала забринутост. Ујак припали лулу, повуче дим, па проговори: – Слушај, Павле! Не секирај се, не једи своје џигерице. Дај да данас прославимо Светог Ђорђа у радости и весељу, па ћемо после вештицу да развештичаримо.
– Како, ујко, то да урадимо? – радознало пита Павле.
– Лако! Натераћемо Јелку да нам дâ кошуљицу у којој је рођена, а онда ћемо то спалити. Без кошуљице она нема никакве посебне моћи. Не брини ти ништа, све ће то ујко да среди. Ето мене код вас укол’ко сутра, а сад одох да дочекам госте, ено их већ на капији – рече ујак и оде пред придошлице.
После ручка Павле пође кући. Журио је да што пре стигне како би својој женици помогао да намири стоку. Стигао је баш на време, па он и Милица пођоше у шталу да помузу краве, али тамо их сачека мука. Краве видно узнемирене, џилитају се, скачу у јасле. На једвите јаде Павле их смири, а кад баци поглед на вимена, има шта и видети – празна су и спарушена.
– Милице, вештице нас предухитриле и помузле нам краве. Мајку им крваву ј…, све ћу их сатрти, кол’ко год да их има! А прво ћу ону гују што под Пантелијиним кровом спава – заурла Павле.
– Полако, Павле! Смири се. Хајде да попричамо – пригрли Милица свога мужа и поведе га у кућу.
– Знаш ли, Милице, да је Јелка, твоја јетрва, вештица? Затекô сам је прошле ноћи код Радовића бунара како јаше вратило и нешто баје. Убићу je, рекô сам јој, ако наше краве буде музла! – киптео је од једа Павле.
Милица пребледе, плашећи се да Павле у својој прекости не начини неко зло, па га поче смиривати и молити да све остави да преспава, јер јутро је паметније од ноћи. Павле се смири и са женом пође на починак.
Сутрадан, у цик зоре пробуди их ујак Бојо: – Устај, младежи, устај! Време је да проблеме решавамо.
Њих двоје поскакаше и дочекаше ујака. Милица пристави кафу, а Павле изнесе литрицу с ракијом, па седе и исприча ујаку да му је вештица синоћ краве помузле. Бојо испи ракију, заврте главом, устаде, позвавши Павла да униште вештицу која се увукла у њихову фамилију.
Пантелија се обрадова ујаку, али се зачуди што је толико уранио, па рече: – Добро дошô, ујаче! Но, кажи каква је спреша, па дође тек што се заданило?
– Рећи ће ти ујко све, само прво зови своју кућаницу Јелку да нам каву закува – лукаво се осмехну Бојо.
На мужевљев позив, Јелка устаде, љута, подадула од неиспаваности, јер је била у ноћном вештичјем походу. Невољно скува кафу и донесе је гостима. Бојо јој рече да седне са њима за сто, што она једва дочека, јер су јој ноге клецале од умора и стрепње да је Павле не ода.
– Деде, Павле, питај снашу какво јој је млеко што је синоћ помузла? – рече ујак заједљиво.
Пантелија, збуњен ујаковим речима, седи и гледа час у Павла и ујака, час у Јелку, не схватајући ништа.
– Јелка, рекох ли ти јуче да ћу ти, ако помузеш моје краве, одсећи ноге сврачије? А ти исто вече насрнула на моју шталу. И шта ћемо сад? Не могу да те убијем, јер си ми снâ, не могу ни ону ђецу да оставим без мајке, ал’ не могу ни да гледам како беду на брацову кућу навлачиш! – љутито рече Павле.
– Ама, Павле, брате, шта то причаш, што насрћеш на моју Јелку? Јесте ли вас двојица дошли да ми огњиште растурате? – узвикну Пантелија.
– Дошли смо, синко, огњиште да ти спасавамо од вражијег накота! Питај жену ђе је била и шта је радила у недоба уочи Ђурђевдана – одговори Бојо.
– Питај је и како се јаше вратило око Радовића бунара и какве су то ноге сврачије којима музе краве свачије. Ја сам је, брате, рођеним очима виђô. Питај је и то како синоћ помузе моје краве! – додаје Павле.
Јелка погнула главу, узвртела се и опипава појас, тражећи амајлију не би ли јој помогла да сачува главу. Кад се присети да је амајлија остала под јастуком, она хтеде да отрчи и да је узме, али је Бојо зграби за руку и врати у седећи положај.
– Ама, људи, уочи Ђурђевдана Јелка је била у кревету поред мене, никуд се није макла. Павле, ко зна шта си ти виђô, знаш да су причали да се тамо свашта привиђа – покушава Пантелија да одбрани жену.
– Ћути, Панто, кад не знаш истину. Жена ти је вештица. Тачно је да је у кревету поред тебе било њено тело, али њен дух је био на другом месту. Нисмо ми дошли да је убијемо, већ да је избавимо; да је вратимо међу нормалне људе, али она мора пристати на то – рече Бојо.
Пантелија се дубоко замисли. На једном тасу ваге стоје му брат и ујак, а на другом жена с којом дели постељу и кору хлеба. Која ће страна да превагне, не може да одлучи. Дубоко уздахну, па рече: – Јелка, срећо и несрећо моја, реци ми је л’ истина ово што њи’ двојица причају? Ма има ту нечег. Питах те ја некол’ко пута откуд нам толико млека, а ти велиш да нам је добра крава. Што ми, Јелка, кућу и образ каљаш?
Видевши сузе у мужевљевим очима, Јелка и сама заплака, па јецајући рече: – Истина је, Панто, све је истина. Немој се једити, немој ме кривити. То је јаче од мене. Ја то морам да радим. Некад покушам да се оглушим о наредбе које ми стижу из тог вештичјег света, али они ми запрете да ће ми ђецу уморити и ја онда шта ћу. Тако је било и синоћ. Не би’ ја дешове краве пипнула, али рекоше да ће ми првенца уморити. – Више није могла да прича. Тело јој се трзало од грозничавог плача и бола који ју је раздирао. Муж хтеде да сазна како је Павлове краве синоћ музла кад се из авлије није помакла, а она кроз сузе рече да се то ради на даљину, али да не уме да му објасни како.
– Не плачи, снашо! Време је да те ослободимо од тог зла. Је л’ ти мајка рекла да си рођена у крвавој кошуљици? – упита је Бојо.
– Није ми ништа о томе причала, само ми је, кад сам напунила осамн’ес’ година, дала неку амајлију и рекла да је носим уза се и да је добро чувам, јер ће ме она штитити – уз јецаје изусти Јелка.
– Није то амајлија, то је кошуљица у којој си рођена. Она те чини вештицом. То је требало уништити чим си рођена, па би била нормална кô и друге жене. Но, ни сад није касно. Ако је спалимо, вратићеш се у праве људе. На теби је да одлучиш хоћеш ли и даље вештичарити и доносити несрећу народу, или… – рече Бојо и задувани.
Јелка скочи са столице, улете у кућу и врати се са смотуљком у руци. Амајлију пружи ујаку и рече му да ради са тим шта зна, само да јој кућу и огњиште сачува.
Бојо развеза смотуљак и из њега извади осушену крваву кошуљицу, која је изгледом подсећала на змијски свлак, а онда све то баци на земљу. Затим из џепа извади литрицу петролеја, којим посу Јелкину амајлију, а на то просу распаљени дуван из луле. Петролеј плану, а са њим и кошуљица. Распали се ватра кô да је запаљено брдо сувог грања, све пуца, вришти, цичи. Јелка пала у траву, увија се кô гуја, јауче, вришти, кука као да је неко дере и моли ујака да из ватре спасе кошуљицу. Но, Боју то није падало на памет да уради, већ викну: – Издржи, Јело, издржи! Ево, само још мало и крај твојим мукама је ту!
И заиста, после пар тренутака све се стиша, ватра се угаси, а на земљи оста само шака пепела. Јелка устаде и осмехну се као да се ништа није догодило. Бојо, сав срећан што је обавио оно због чега је дошао, насмеја се и рече: – Снашо, покупи овај пепео и баци га око куће да буде заштита твом дому и породу. На сва врата и прозоре стави чена белог лука, а ти, Пантелија, иди посади крај капије оно тисово дрво што сам донео. И ти, Павле, кад одеш кући, посади тисовину и стави белог лука свуда, па и на врата штале. Заштитите домове од злих сила. У кућама обавезно да имате крст. А сад дајте да испијемо по једну шљивку, па да се разилазимо.
Пошто испише ракију, Бојо и Павле весело кренуше кућама, срећни што отргоше рођаков дом из вражијих канџи, а Јелка и Пантелија се загрљени упутише у шталу да помузу и нахране своју кравицу.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.