Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Борислав Зорић
Мој деда – ловац на змајеве
Здраво! Морам нешто да вам кажем. Синоћ сам поново видео змаја. Правог правцатог. Да ли сте ви икада видели змаја? Сигуран сам да јесте, јер их деца увек лакше виде од одраслих. Ја сам био веома мали када сам га први пут видео. Сакрио се испод мог кревета и само му је реп вирио. Тата ми је рекао да је то само сенка, заборављена чарапа или нешто друго. Рекао ми је да змајеви не постоје, али ја сам знао да је он ту негде. Црн, са два златна ока и мали као мачка. Тако је, добро сте чули. Као мачка. И ја сам се изненадио.
Пошто ми тата није веровао, обратио сам се некоме другом ко би могао да зна нешто о тој теми. Моме деди. Он ми је рекао да нису сви змајеви велики као планина и не бљују сви ватру, као што сам мислио. Има их различитих величина. Могу бити кућни, шумски или водени, са крилима или без њих, велики као кућа или мали као миш. Једни праве смицалице по кући, док други краду стоку и децу. Вребају испод кревета или се крију у неком старом орману. Има их и на прашњавим таванима, где спавају међу старим стварима и паучином. Понекада им је дом неки напуштени рудник или пећина дубоко у планини. Питао сам га одакле он то све зна. Тада сам сазнао да је мој деда Ђорђе некада био велики ловац на змајеве.
Сећам се, често је седео испред пећи, гледао у ватру и грејао „старе кости”. Након што сам први пут видео змаја, упитао сам га, док је тако седео ослоњен на свој чворновати штап за ходање: – Деда, да ли ти верујеш у змајеве?
Он ме је тада погледао оним његовим плавим очима, које као да знају све тајне света, почешкао се по својој седој глави и засукао брк, па рекао: – Наравно да верујем.
То ме је изненадило. – А јеси ли их некада видео? – упитао сам га.
– Их, јесам ли? Па ја ти знам све о њима – одговори ми он. – А зашто питаш? Да ниси можда видео неког?
– Синоћ сам видео једног. Сакрио се испод кревета – одговорих тихо.
– Ах, па да. Безобразник – рече ми он озбиљно. – Сакрију се тако, па ноћу плаше децу која неће да слушају старије. Шашоље их по табанима и сакривају им омиљене играчке.
– Али ја сам добар. Ја слушам све што ми се каже – бранио сам се ја.
– Хмм… – замрмљао је он и поново чупнуо брк. – Онда је неки мачак штрпнуо јуче ону питу са вишњама што ти је мајка рекла да је не дираш пре ручка?
Погледао ме је продорно тим својим очима као да већ зна одговор на то питање. Маминој пити са вишњама, онако сласној, мирисној и врућој било је тешко одолети.
– Можда је змај – рекох ја сакривајући очи.
– Могуће, могуће – рече ми деда замишљено. – То су ти ови мали кућни што се крију по орманима и таванима. Они воле то да раде. Грицну мало тамо, грицну мало овамо, прогризу ти чарапу, па ти вири прст или их распаре, па изгледаш блентаво са две различите чарапе. Некад ти сакрију кључеве или омиљену играчку.
– Јеси ли ти, деда, видео много змајева? – наставио сам ја да га запиткујем.
– Их, јесам ли? – зачудио се он. – Па ја сам их некада ловио.
Погледах га забезекнуто. Зар је мој деда ловац на змајеве?
– Одидер овамо да ти исприповедам – рече. – Седи овде код деде.
Посадио ме је код себе у крило и почео да приповеда. Овако је отприлике ишла та прича:
– Био сам дете, тако као ти – загледао се у мене на часак, па наставио. – Ма и још мањи сам био. Послао ме отац да чувам говеда на некој ливади подно села. А где је ливада, ту је и шума. Је л’ тако?
– Па, не знам, деда – одговорих ја, рођен у равници, збуњен тим помало нејасним појмовима.
– Тако је – потврди он сам своје речи.
– Тако је – потврдих и ја.
– Их, паметна дедина глава – рече и помази ме по коси. – Где сам стао? Да! Код шуме. Причало се у селу да у тој шуми живи један огромни змај. Кажу, сав црн и велик кô брдо. Дању спава у једној пећини, а ко га пробуди, неће добро да се проведе.
– Јеси ли га ти уловио? – упитах ја.
– Види ти њега. Он би одмах на крај приче – разбарушио ми је косу руком. – Полако, делијо, прича се прича од почетка. – Поново је погладио брке, набацио озбиљан израз на лице, па почео дубоким гласом као да прича о некој прастарој бици: – Нико из мог села га није видео, али причало се још да тај змај воли да украде стоку, па и понеко залутало дете или какву девојку.
– Деда, како су знали за њега, ако га нико није видео? – поново упитах ја.
Он зажмирка ка мени, збуњен на тренутак. – Како су знали? Их, па како се зна било шта? Како се зна да вукодлак излази када је пун месец? Како се зна да не смеш да прекинеш вилино коло? Једноставно се зна – одговорио ми је. – Хоћеш ти да чујеш причу о змају или не?
– Хоћу, хоћу – збрзао сам, плашећи се да не прекине са причом. Желео сам да чујем како је мој деда поразио змаја.
– Е па, добро онда – рече он, па се накашљао. – Седим ти ја тако на тој ливади, а сунце упекло толико да ни говеда нису могла да издрже него се посакривала у хладовину и полегала у траву. Мислим се ја, што су говеда паметнија од мене, па и ја шмугнем под једну букву. Узмем да поправљам праћку, ал’ ’оћеш. Пирка неки ветрић из шуме, лишће шапуће, милина божја за спавање. Наслоним се ја уз ту букву само мало да одморим очи и тако задремам… Не сећам се више шта сам сањао, али знам да је било нешто лепо, па ме сан дуго држао. Кад сам се пробудио, имам шта да видим. Говеда нигде нема, а сунце већ на палац од суседног брда. Шта ћу ја јадан? Зовем моју Шаруљу, зовем Бикоњу, али нема их нигдје. Та није их ваљда змај однео, помислим? Загледам се у шуму, она тамна, претећа, ко зна шта све тамо има. Шта ћу, осмелим се некако и кренем. Шуњам се од дрвета до дрвета, све загледам да ме не заскочи негде неки дрекавац, а ноге издајничке неће да стану. Вуку ме дубље у шуму…
– Шта је то дрекавац, деда? – упитао сам, збуњен тим новим појмом.
Деда се загледао у мене. – Не знаш шта је дрекавац? – рече изненађен.
– Не знам – рекох посрамљено.
– То ти је чудновата зверка, која живи у густим шумама, где човек ретко иде. Ако се неко и осмели да зађе у такву шуму, он га прво упозорава гласном дреком, а ако га ни то не одврати од лутања по шуми, он га заскочи – рекао је гласно, па направио прсте као канџе и заголицао ме. – Онда га голица док овај не падне у несвест од смеха.
– А како изгледа? – упитах га кроз смех.
Деда се почешкао по глави. – Ја га никада нисам видео – рече – али кажу људи да је мали као мачка, само без крзна, и да иде на две ноге. Кажу да има дуге прсте, да би могао да те лакше голица. Мој друг је једном тако залутао у шуму, није га било два дана. Када је изашао, причао нам је о страшном дрекавцу који га је заскочио. Био је са округлом главом и шиљатим ушима, на којима су расле длаке…
– А змај деда? – прекинух га ја нестрпљиво. – Шта је било са змајем?
– Ево ме, ево ме, стижем до тога – испали он као да стварно иде кроз ту шуму. – Већ је скоро пао мрак, а од мог крда ни трага ни гласа. Док сам тако ходао, набасах на неки чудан пут који је ишао кроз шуму. Запутим се њиме и он ме доведе пред некакву огромну пећину. Унутра мрак кô у празној чутури. Зовнем ти ја опет Шаруљу. Ослушнем. Ништа. Само се мој глас чује као кад дрекнеш у неки бунар. Пођем полако унутра, али нисам прешао ни пет корака, кад поче нешто да тутњи. Све се тресе, земља подрхтава, нешто брекће из мрака. Уплаших се ја, стојим тако, ни напред ни назад, кад имам шта да видим. Из оног мрака се промолише два буљава ока, ужарена као два сунца и велика, тако као твоја глава.
– Змај – ускликнух тада ја.
– Јашта! – дрекнуо је деда. – Зуби му велики као овај мој штап, а из носа му излази дим! Трчи према мени као бесан пас и урличе тако да се земља тресе!
– Шта си ти урадио, деда? – упитах га нестрпљиво. – Јеси ли се борио са њим?
– Борио? – гракну он. – Нисам луд! Побегао сам оданде што сам брже могао!
Био сам збуњен. Како побегао? Зар није рекао да је ловац на змајеве?
– Бежим као ветар по том путу, а он фркће и звижди за мном – наставља деда не примећујући моје разочарање. – Сетим се тада славног имена које носим и Светог Ђорђа, мога имењака, кога су се сви змајеви плашили. Не може то тако, помислим. Нећу ја да обрукам име. Зграбим неку гранчину, станем и окренем се.
– И? – упитах са новом надом.
– Ништа – одговорио је деда.
– Како ништа? – разочарано ћу ја.
– Лепо ништа. Видиш, змај је велики и страшан само кад га се плашиш. Кад ти уплашиш њега, он… пуф… нестане.
– Тек тако? – упитах ја.
– Тек тако.
– Па где оде? – настављам ја са питањима.
– Претвори се у неко дрво или камен, у стару ципелу или жбун…
– А како ти то све знаш?
– Испричала ми је вила – одговори ми он као да то није ништа.
– Вила? – рекох забезекнуто.
Сада сам заиста био задивљен. Не само што је мој деда био ловац на змајеве већ познаје и једну вилу.
– Како си је упознао? – упитах.
– Ех, то је прича за неки други дан – одговорио ми је он.
После тога сам скоро сваке вечери седео код деде у крилу док ми је он причао о својим подвизима и авантурама. Много година касније, када сам већ мало одрастао, схватио сам тада да су дедине приче у ствари биле животне лекције. То се догодило када ми је отац објаснио да није било никаквог змаја. Рекао ми је да деда није пронашао пећину, већ да је ушао у железнички тунел и да се уплашио локомотиве и воза, јер га пре тога никада није видео. Машиновођа је једва успео да заустави воз пре него што је ударио деду, који је стајао на прузи са неком мотком спреман за борбу. Ипак, воз или змај, ја сам од деде научио једну важну лекцију – од својих страхова никада не можеш да побегнеш. Што брже трчиш, они су све већи и страшнији. Једини начин да их се решиш је да се суочиш са њима. Зато сам, синоћ када сам видео два жута ока како ме посматрају из ормана, полако устао, а онда брзо упалио светло и отворио орман. И знате шта? Деда је био у праву. Змајеви заиста нестају када ти њих уплашиш.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.