O dva romana Bore Stankovića

Izdavačka kuća Portalibris u ediciju „Otrgnuto od zaborava” uvrstila je i dela već dobro poznatih srpskih pisaca, koji ulaze i u školsku lektiru. Među njima je i Bora Stanković, velikog pisca srpske moderne, bez kojeg srpska književna tradicija nikad ne bi bila ista. Kakvi su romani Bore Stankovića?

Iako smeštene u staro Vranje, i iako se o prozi Bore Stankovića večito kao lajtmotiv provlači „žal za mladost”, proza ovog srpskog pisca ima različite slojeve. Naravno, proza Borisava Stankovića ne bi bila autentična okoliko koliko jeste da nije smeštena u taj prostor, i da nije obeležena lokalnim dijalektom, no, specifičnost i snažna identifikacija čitaoca sa likovima se u delima Bore Stankovića ipak ostvaruje naročito zbog njegovih osobenih pripovednih postupaka, kompozicionih rešenja i simbolizma, koji nam često promaknu.

Malo je poznato da je „Nečista krv” prvobitno zamišljena kao pripovetka, da bi je Bora Stanković potom preoblikovao, proširio i napisao roman ne samo o nečistoj krvi i ovom običaju, već o Sofki. Isto tako, roman je prvobitno izgledao tako da je na početku prikazivao Sofku kao staricu, a onda išao retrospektivno. Rešenja koja je na kraju izabrao Bora Stanković, veliki srpski modernistički pisac, učinio je roman složenijim i psihološki dubljim. Tako je u romanu pripovedni tok trodelan: smenjuje se ubrzavanje–usporavanje–ubrzavanje. Na okvirima spoljašnje kompozicije radnja se ubrzano slika i pokazuje porodičnu lozu Sofkinu,i na samom kraju, nju kao staricu. Između uzroka i posledice nalazi sudbina glavne junakinje. „Nečista krv” sva je spletena oko glavne junakinje, Sofke. Koliko je ona suštinski važna ogleda se i u pripovednom rešenju. Iako u romanu postoji sveznajući pripovedač, koji zalazi i u samu kuću i van nje, pripovedanje se daje i kroz Sofkin lik. Pripovedač joj je toliko blizu da događaji koje pratimo bivaju dati iz njene tačke gledišta, iz njenog ugla; čitalac sve vreme prati Sofkina osećanja, misli. Sofkina telesnost, podjednako bitan motiv u romanu, biva data tako i spolja i iznutra. Ono što takođe potvrđuje bliskost pripovedača sa likovima je i specifično pripovedanje u trećem licu, dakle neupravni govor, ali koji je dat tako da se, koliko je moguće, sačuva i izvorna misao samoga lika. Tu leži prava modernost pripovedanja Borisava Stankovića, jer se ovakav postupak gotovo izjednačava sa doživljenim govorom.

Teške sudbine likova u romanima Bore Stankovića mogu se gotovo porediti sa tragizmom antičkih drama. Nasledna krivica koju nose likovi, pa i sama Sofka, izgledaju predodređujuće za njihovu sudbinu; oni se, uprkos vlastitoj želji da žive vođeni svojim težnjama, na kraju ipak toj sudbini pokoravaju. Otuda je slika Sofkinih predaka toliko bitna. Ona prikazuje ne samo porodicu u kojoj je ona rođena, i ne samo porodične anomalije koje su „nečistu krv” izrodile već i pokazuju kako se delanje svakog od predaka širilo na ostale članove porodice. Suprotno tome, svaki od nepravilnosti, nečistota usko se čuvao u krugu porodice, krio u kući, koja je i fizički bila odvojena od ostatka varoši, ali su, baš zbog te izdvojenosti, grehovi predaka doživljavani radikalnije, pa je i sama Sofka pokušavala da ih se u mislima otrese.

Likovi su tako kod Bore Stankovića prelomljeni: sa jedne strane su oni sami, kao osobe, odvojene od svih tradicija i nasleđa, a sa druge su oni, u to nasleđe u potpunosti utopljeni. Pored „Nečiste krvi” sličnu tematiku pokriva i roman „Gazda Mladen”. Može se reći da je ovaj roman Bore Stankovića, iako manje poznat od „Nečiste krvi” na neki način njen odraz u ogledalu. I on prikazuje sudbinu mladoga čoveka koji ima svoje želje i htenja, ali mora da ih pomiri sa željama porodice, tradicije i nasleđa. Osobenost ovog romana jeste što je dat kroz mušku perpektivu. Tako, Bora Stanković daje i žensku i mušku sliku onovremenog života.

Ipak, Sofkina i gazda Mladenova putanja, iako se slično završava, nije svojim sadržajem ista. Sofka svoje želje i biće prigrljuje. Ona voli svoju čulnost i telesnost, voli sebe kao Sofku, i voli isto tako sebe kao Sofku efendi Mitinu. Dakle, voli svoje gospodstvo, veličinu, svoju kuću, sjaj. Kada svega toga nestane, videćemo koliko je Sofka svesna sebe. Ona će patiti, ali će istovremeno i u toj patnji pokušavati da pronađe veličinu, da glorifikuje, makar mišlju, svoju žrtvu, i da i tako ostane „velika” Sofka. Njen pad počinje onda kada pokuša da sve to preseče, da prekine vezu sa dotadašnjim nasleđem i napravi svoje. Da kuću, koju je imala u mladosti izgradi u braku. Da joj da svetlosti. Sam motiv kuće, koja je svetla i suva vrlo je važan i nalazi se i u „Gazda Mladenu” i u „Nečistoj krvi”. Motiv vlage i mraka izaziva strah, dok suvoća i toplota bude osećaj sigurnosti. To vidimo, recimo, kada gazda Mladen večito na putu do kuće obilazi česmu u dvorištu.

Sofka neće moći da da se otrgne nasleđu iz kog je potekla, i ono će je povući sa sobom. Ipak, nekako se čini da ona trunka Sofkine osobenosti, njene autentične prirode, ipak ostaje.

Nasuprot njoj, gazda Mladen se bespogovorno prihvata uloge koju mu porodica nameće. Preuzima trgovinu nakon očeve smrti; u ovom romanu, ono tradicijsko kojem se lik klanja oličeno je u liku Mladenove babe. I on sa jedne strane ima svoje težnje i potrebe. No, mesto da bude samo Mladen, koje će svoje mesto naći sam, on gotovo od dečaštva postaje „gazdom”, i to ga određuje zanavek. Tek na samom kraju života, kad ostari i kad pred njim ne bude više ničeg sem čekanja smrti, on će shvatiti da je život živeo po tuđim načelima i merilima, davno uspostavljenim. Da nije imao priliku da bude „on”, Mladen, koji će voleti, gubuti, živeti, onako kako on želi.

Upravo ovakvi likovi su u srpskoj književnosti toliko osobeni, retki. Bora Stankoivć, vrsni pripovedač srpske književnosti, nije samo slikao „staro Vranje”. Čini se čak da je prostor iz  njegovih romana tek delimično stvaran. On uzima realni okvir, ali time što pripoveda iz ugla likova, on gradi nov drugačiji prostor, viđen očima onih koji su izgubili sve i pre nego što su dobili šansu da se pobune. Srpska modernistička proza bi svakako bez ovih romana bila mnogo siromašnija. Na sreću, ovi predivni srpski romani mogu se bez ikakve dileme staviti rame uz rame i sa najboljim svetskim romanima.

Pored dela Bore Stankovića, u našoj ediciji „Otrgnuto od zaborava” su i manje poznati pisci: Andra Gavrilović (Prve žrtve), Stojan Živadinović (Do poslednjeg daha), Lazar Komarčić (Jedna ugašena zvezda, Jedan razoren um, Dva amaneta) Dragutin Ilić (Gospođa Marija, Hadži-Diša, Hadži-Đera, Posle milijon godina/Sekund večnosti, Svetle slike). Izdvajamo naročito i dela srpskih spisateljica, Anđelije Lazarević (Palanka u planini i Lutanja), Milice Janković (Pre sreće, Ljudi iz skamije, Smrt i život, Žuta porodica i druge priče, Putem, Plava gospođa) i Ljubice Radoičić (Dana Račić, Knjiga za Mateju).

U ovoj ediciji su i knjige koje ulaze u lektiru: tu su pesme srpskih romantičara, Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića, Laze Kostića, kao i srpskih ranih modernista, Jovana Dučića, Milana Rakića, Alekse Šantića, Vladislava Petkovića Disa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *