Живот Матије Бана обележен је најтачније подацима које је он сам, по дужности, дао „Годишњаку Српске краљевске академије” као њен члан. Из тога су „Годишњака” и ове прве, биографске врсте.
Матија Бан рођен је у Дубровнику 4. декембра 1818. године. Школовао се у томе граду, изучавајући философске и педагошке науке. Потом је 1839. отишао у Цариград, а одатле на оближње острво Халку, где је постао професор италијанског језика и књижевности у грчком заводу. Живећи ту, учио је француски и грчки, а у француском је заводу тога острва слушао, као љубитељ, предавања и из војних наука. После годину дана пређе у Цариград, где доби одмах две катедре: једну историје и земљописа у француској школи Св. Венедикта, а другу италијанскога језика и књижевности у тада разглашеној француској колегији Бебека на Босфору. Идуће године купи једно пољско добро у Малој Азији близу Брусе, те се ода економији и учењу. Пропутовао је један део Азије и научио нешто турскога језика, па онда одлучи да се пресели у Србију. У Београд дође 1844. и ту се стално настани. Идуће му године повери кнез Александар васпитање своје женске деце, а министар Илија Гарашанин већ је био почео употребљавати га и по појединим политичким пословима. Тако дође и 1848. година са својим револуционим догађајима. Српска влада пошље Бана у Карловце патријарху Рајачићу с мисијом да уравна пут савезу међу Србима и 
Хрватима. Затим оде у Нови Сад, где је саставио прокламацију којом се Срби позиваху да ишту од цара своје старе привилегије у Угарској, да заведу свуда управне одборе са једним средишним одбором на челу и да, по потреби, оружјем у руци помогну своје захтеве. Затим обиђе сву Војну крајину, држећи на више места говоре сакупљеном народу, па стигне у Загреб да се споразуме са Људевитом Гајем и баном Јелачићем. Одатле сиђе преко Велебита у Далмацију; у Задру наштампа другу прокламацију, којом упућиваше народ да пристане уз покрет у Војводини и Троједници; у Дубровнику наштампа народну химну дубровачких Срба, па онда походи и Цетиње ради договора с владиком Радом. За време српско-маџарског ратовања српска влада у Београду одлучи да се дигне општи хришћански устанак на Балкану. Рад на томе повери, за западне крајеве српске, опет Бану. Он 1849. поново оде у Дубровник и на Цетиње, те се за неколико месеци спреми све што је требало. Само се очекивао знак из Београда. Али се прилике у Европи бејаху већ знатно промениле; оне налагаху Србији највећу опрезност, те Бан добије позив да се врати у Београд и да се сваки рад обустави.
Године 1850. почео је предавати француски језик у београдском Лицеју. Предавању језика он дода и предавање историје књижевности, држећи јавне беседе, прве такве врсте у Србији. На та предавања долажаше, поред ђака, и други отмени свет српске престонице. За такав му рад Министарство просвете изда нарочиту захвалницу. Поред тога, Бан је отправљао и тајне послове Владине који су се тицали Истока. Два пута је ишао с поверљивом мисијом кнезу на Цетиње, а 1854–1855, за време Кримске војне, у Цариград. Године 1860–1861. путовао је с нарочитом мисијом у Карловце, Загреб и Беч. Осем тога је предавао француски језик и у Војној академији и у школи за спрему телеграфиста.
При крају 1861. године установљен је при Министарству спољних послова прески биро, и по налогу кнеза Михаила за првог му је старешину постављен Бан. На том је месту остао пуних деветнаест година, одбивши у три маха конзулску службу на Истоку, којом су га биле понудиле неке европске државе. Кад му је Народна скупштина 1878. уважила у године чиновничке службе све време проведено у разним пословима Србије, могао је Бан доцније добити одмора и као пензионар провести у миру последње године свога живота. Преминуо је 1. марта 1903. године у Београду.
Бан је био вредан, истрајан и плодан политички и књижевни радник. Његова се политичка акција развијала и вршила уз наступање различитих политичких мена којима је Србија била изложена за време од 1844. године па даље. Банов је рад политички, сматран са гледишта унутарњег политичког развића земаљског, оцењен као рад умеренога либералца. Стога је Бан, нарочито у раније доба, много долазио у сукоб са људима који се тим границама нису могли задовољити. У спољној пак политици рад је његов и већи и јачи. Он се унеколико већ види из изложене кратке биографије Банове, а јаснији ће бити кад угледа света, у издању прозних му састава, бар један део његових релација и других предлога. А тај је рад увек имао за циљ ослобођење и уједињење Српства, за који су се циљ имали употребити сви у политици допуштени начини и путеви.
Велик је његов књижевни рад. Ту се највидније издваја поезија, а у њеној се области истиче најјаче рад на драми.
Књижевни је рад започео Бан рано. У својој седамнаестој години он је већ певао на талијанском језику, на коме је написао, поред осталога, и четири драме. Доцније је све то, осем љубавних песама, спалио. Читајући Шекспирове драме, стао је на друго гледиште и усвојио је драматургију великога светскога песника. Две свеске својих песама штампао је у Београду 1853. и 1861. Године 1849. поново се вратио драми, написавши „Мејриму”, која је штампана у Новом Саду 1851, а затим је дошао читав низ драма које су приказиване у Београду и другим местима, штампане у листовима или у посебним издањима. Тих драма има четрнаест.
Пошто је Српско учено друштво 1885. године прославило свечано педесетогодишњицу његова рада књижевног, а тај је јубилеј прослављен и у Дубровнику, Загребу и Котору, предузео је Бан да среди потпуно издање својих сабраних списа. Прва је књига тих „Дјела Матије Бана” изишла 1889, а потом су излазиле даље редом до девете, на којој је стало. Тих девет књига приказују песнички рад његов. Првих седам књига доносе ових четрнаест драма: „Мејрима”, „Милијенко и Добрила”, „Смрт кнеза Доброслава”, „Цар Урош”, „Краљ Вукашин”, „Цар Лазар”, „Таковски устанак”, „Ускрс српске државе”, „Марта посадница”, „Кобна тајна”, „Ванда”, „Јан Хус”, „Маројица Кабога”, „Кнез Никола Зрињски”. Свако је дело у пет чинова и у стиховима трохејског десетерца. У осмој и деветој су књизи песме Банове.
О драмама његовим писано је у разним приликама; нарочито је у раније доба било о њима чешћега говора. Али исцрпне расправе о њима српска књижевност још нема. Како је политички рад његов различито цењен, тако су дијаметрално противни били и одзиви о драмама Бановим. У оцењивање је редовно уношена или већа количина личне симпатије или још већа примеса антипатије према писцу. Данас се већ може у књижевну историју српску унети закључни суд, по коме је Бан драматски песник, чије су драме испуниле читав један период у развитку наше драматике, наставивши историјску драму прихваћену од Јована С. Поповића и заједно са Суботићем изведену до најновијега периода, до времена осамдесетих година деветнаестога века, кад се позоришту почињу стављати и друкчији захтеви.
Осем чисто политичких радова, Бан је у прози написао масу научних, историјских и књижевних расправа, огледа, приказа и оцена, што је све штампано или у различитим листовима или у посебним издањима. У потоње је доба био нарочито марљив сарадник „Дубровника” и „Словинца”. Од познијих посебно штампаних радова нарочито се истичу „Моралне и политичке искрице из словенске историје”, „Иван Гундулић”, „Драмски назори” и др.
Још је одлика свега рада Матије Бана била у његовој пажњи да се не само не повећава створени антагонизам између Срба и Хрвата већ и да се разборито уклања паметним радом и с једне и с друге стране. Зато је његова реч имала вредности за сву заједницу српско-хрватску; рад је његов служио напретку те заједнице; успомена се његова има чувати у њој.
Одломак из дела Знаменити Срби XIX века Андре Гавриловића
* * *
Да ли сте знали да је:
- Матија Бан први изнео идеју о подизању Храма Светог Саве на Врачару 1879. године;
- по имању Матије Бана назван један део Београда – Баново брдо;
- Матија Бан први увео термин „Југословен” у једној својој песми из 1835.године.
Споменик Матији Бану свечано је отворен у мају 2022. године и налази се на Шумадијском тргу на Бановом брду. Аутор споменика је академски вајар Ранко Ђанковић.
Сва дела Матије Бана које је објавио Порталибрис погледајте ОВДЕ.