Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Тања Милутиновић
Марципан
Осванула је весела недеља. Град је организовао ревијалну трку олдтајмера, у част гран-прија који се 1939. одржао у Београду, на потезу око Калимегдана.
Овај пут су пре почетка трке старе аутомобиле изложили испред Павиљона Цвијете Зузорић. Било их је из различитих периода, од двадесетих до седамдесетих година прошлог века, а пажњу су највише привлачили добро очувани болиди – нарочито они ваљкасти, налик на велике цигарете са точковима.
Ускоро је весела поворка мотора и аутомобила кренула, на одушевљење присутних грађана, и свеопште весеље деце. Дотерани и брижљиво чувани, друмом су дефиловали старци: наранџаста ланча ламбада, форд модел Т, маринскоплави аеро-10, са жутим осовинама точкова, сви из двадесетих година прошлог века. За њима су се шепурили црни свечани неш-870 из 1931, на чијој хауби је доминирала фигурина џокеја, па тамнобордо углађени мерцедес бенз 300Ц из 1955, али било је и млађих „ајкула” и омиљених фића офарбаних веселим бојама. На старим аутомобилима спуштени су кровови, па су помало наликовали кочијама без коња. Сви су били брижљиво очувани и сјајили се угланцани. Пратили су их стари мотори, па чак и један бе-ем-ве са бочном приколицом из ’52.
Ова возила будила су у посматрачима носталгију за прошлим временима, и радозналост да се спозна како се некад у прошловековном Београду живело.
Весели догађај је из првих редова посматрала и Марија, новинарка, која није била на задатку, али је ипак прикупљала инспирацију да нешто занимљиво напише овом пригодом. Након што се трка завршила, полако је кренула низбрдо, Париском улицом, пратећи трамвајске шине.
Изненада се тамни облак надвио над градом и новинарка је забринуто погледала ка небу.
– Неће киша, госпођо – зачула је иза себе женски глас. – Можемо је очекивати тек за пар сати.
Крај ње је стајао старински, црни лакирани бугати, спуштеног крова, необично очуван, као да је сад изашао из фабрике. За воланом је седела млада жена. Марија је одмах приметила њену лепоту. Била је обучена у маниру тридесетих, вероватно у жељи да дочара доба када се трка одиграла.
– Надам се да сте у праву – одговорила јој је, збуњена њеном необичном појавом.
Лепотица је носила малу капицу, једном страном сасвим приљубљену уз лице, а краћа, црна коса, изломљена „у таласе”, сијала се премазана уљем. Жена је имала нешто креолско на лицу – широке истакнуте јагодице, помало закошене очи, правилан равни нос, и диван осмех белих зуба. Веома пријатељски настројена, одмах је понудила:
– Уђите, будите мој гост, да вас провозам.
– Јако лепо од вас – пријатно се изненадила Марија. – Да погађам, ово је бугати из ’31?
– Добро сте обавештени. Да нисте новинар?
– Јесам, можда нешто запишем о данашњем дану – ушла је у ауто. – Јако вам је занимљив костим – приметила је.
Жена је носила струкирани сако са високо подигнутим, крзненим оковратником и сукњу до глежњева. Била је сва у црном, са великим белим паспулима на рукавима кошуље, и ниском бисера око врата. Асоцирала је на платна Тамаре де Лемпицке.
– Хвала – насмешила се љубазно.
Марију је интригирала њена необична лепота – бели тен у контрасту са тамном косом и источњачким лицем.
– Ја сам Лиза, сликарка – представила се тајанствена лепотица.
Возила је полако, као да жели да осмотри нешто што дуго није видела.
– Дивни Калемегдан. Срећни смо што га имамо – посматрала га је занесено. Ветар који им је дувао у лице, одагнао је облак, и сунце је грануло. Марију је обузела егзалтираност. Наишао је драгоцени тренутак кад се живот објави савршеном чистом радошћу, као да никада није било ничег лошег под капом небеском, нити да је могуће да ће икад бити. Жене су се смешиле и клизиле крај замамног зеленила.
– Мало ћу скренути са трасе – обавестила је Лиза. – Само да другару сликару однесем боје. Молим вас да пођете са мном.
– Што да не – зачудила се новинарка понудом, али није могла да одбије љубазну незнанку. У Господар Јевремовој су изашле из аута и зашле у сеновито, скривено двориште под липама, где се, ушушкан, налазио сликарски студио. Лиза је ушла без куцања.
– Здраво, Никола. Ево мене са бојама. Како напредује портрет? Данас ти не могу позирати, знаш да недељом примам госте, а и ти си свакако позван.
– Знам, Лиза, нећу имати времена, али следеће недеље обавезно долазим. А слика је готова. Сад само посматрам. Ако приметим да нешто није како треба, мало мацнем ту и тамо. – Стали су испред штафелаја са Лизиним портретом.
– Па ово је фасцинантно! – одушевљено је ускликнула Марија.
Портрет у експресионистичком маниру доминирао је студијом својим ведрим, животним бојама.
– Савршено, mon ami! – обрадовала се Лиза. – Надам се да ћу га ускоро добити. Сад морам да те оставим јер ме гости чекају. А вас, Марија, не пуштам. Водим вас на мој чувени пасуљ са сувим месом и ребарцима. Бољег нема у Београду, видећете, а данас на менију имамо и марципан. У нашем салону то је обичај недељом, кад се окупљају моји другари сликари, песници, једном речју, уметници… Пођимо.
Новинарка је радознало кренула за њом. Ушле су у ходник старе предратне зграде. Док се светло преламало кроз прозорске витраже, ступиле су на под сложен од мозаика необичних шара. Марија се не сећа да је у Београду видела очуванији ентеријер из овог периода.
Лиза је ушла у свој стан, и у њему су је са врата салетели гости. Кроз облаке дима, уз чашице ракије, кренули су да је поздрављају.
– Мало касним, пријатељи, да не дужимо, служите се! Славка, хајмо! – викнула је и из кухиње је собарица почела да износи тањире, из којих се димио примамљив мирис сувог меса.
– Мени је мало рано сад – вајкала се Марија док су око ње сви цоктали у сласт, по свему судећи, веома укусно јело. Чинило се да је неким сиротим уметницима ово био први и једини оброк за данас. Али и господа у пробраним, скупим оделима није се либила да навали на пасуљ.
Након јела Лиза је Марију представила званицама. Ишла је од једног до другог и они су је срдачно поздрављали.
– Моји другари сликари: Игњат, Мило, Светолик, Миливој… вајари Ристо и Тома, а ово је ваш колега новинар Владислав… па наш чувени писац Иво – господин климну главом, а Марија помисли како је необична коинциденција да подсећа на Иву Андрића.
– А ово је мој драги пријатељ Јован.
– Љубим руке – рече углађени господин са брковима. – Лепа, мала Лиза – увек је милина видети вас.
– Ви увек слаткоречиви и шармантни, драги Јоване.
Марији су се неке званице чиниле познатима.
– А ту је свакако и наш Милан, творац предивних стихова… – настављала је Лиза.
Новинарка је приметила како је међу гостима много више мушкараца, па је схватила да је велики број њих присутан у својству обожаватеља.
– Дивно организована фешта – дивила се наглас.
И мушкарци су били одевени у духу предратног Београда – у одела, са краватама, а на чивилуку су висили њихови шешири. Стан салонац био је опремљен класичним намештајем, те личио помало на музеј, а на зидовима је Марија приметила слике познатих уметника, које је већ виђала на изложбама. Помислила је да су репродукције употребљене како би се уприличио овај маскенбал, о коме би можда она могла штогод да напише.
– Мој супруг Пјер ће ускоро стићи – изненадила је поново домаћица. – Желим да упознате и њега. Али, побогу, ви нисте јели, узмите макар мало марципана.
Лиза је пристала. Слаткиш је био свеж и укусан, и сласно га је појела. Једно парче јој је пало на нову свилену мараму. – О, не, ал’ сам трапава, тек сам је купила…
Снажна грмљавина ју је тргнула. Облак је у неколико секунди завладао небом и сасвим се смркло.
– Е сад је прави час за једну игру – усхитила се Лиза. – Ви ћете први, Марија, као гост. Играћемо „ћораве баке”.
– Али ја никог не познајем.
– Не брините се, помоћи ћемо вам. – Лиза јој је везала очи. – Завртећу вас мало, а онда крените.
Марија је била збуњена ситуацијом, но није желела да увреди домаћицу. Настала је необична тишина ометена грмљавином, па ситним чекићањем града по окнима. Када је напокон стргнула повез, стајала је у мраку празне просторије замандаљених прозора. Чинило се да је у неком музеју без живе душе.
– Лиза! – викнула је. Све је било на свом месту, а прашина по предметима сведочила је да у стану нико није боравио годинама. Нигде људи, чак ни чаша, посуђа, па ни дуванског дима…
– ОК, изађите, знам да је скривена камера! – викнула је.
Одговорила јој је само тишина. Пришла је витрини. Унутра су биле старе црно-беле фотографије. На свима је била њена домаћица, обучена слично као и данас. На једној слици је улазила у овај исти бугати којим се данас возила. Новинарка је загледала ситне бројеве на фотографији – 1932. Пришла је једном платну са ружама, на зиду. У углу слике стајао је потпис – Лиза Крижанић, 1950.
Почеле су да је подилазе срси. Каква неслана шала, помислила је, можда ових из редакције.
Кренула је вани, али су је дочекала закључана врата, а преко њих, богато разастрта, велика паукова мрежа. Једва је отворила шалоне на прозорима, и захвалила Богу што је стан у сутерену. Брзо се извукла напоље док је тутњала провала облака. Добро да нема народа, лакнуло јој је. Још ће је ухапсити као провалника.
Како је крочила на улицу, сунце је једним зраком засекло кроз облак, и Марија је журно корачала да стресе са себе страх и нелагоду. Можда губи разум. Можда халуцинира? Можда је све нека неслана шала? Наравно, шта би друго било. Све ради прегледа на порталу.
Застала је да се прибере, када је угледала флеку на марами. Ноктом је сљуштила површину, а затим је тканину принела носу. Одмах је препознала мирис марципана.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.