Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
– Ма, само противречне вести о росијским намерама! – снажно се проломи кроз узаврели августовски ваздух оматорело источнодоњсаксонско наречје. – Час жели да влада балканским земљама, а час да их дели с европским силама – рече полиглота. Чех, који је и даље седео држећи новине, погледом прострели овог доброг познаваоца прилика у Европи и Далмацији.
– Чича – устаде Чех. – Међу Сербима се проноси глас да у овим преговорима Руса и Отомана постоји погађање о предаји Сервије и Босне хабзбуршком императору. За отплату отоманског државног дуга од 80 милиона пјастера – насмеши се Чех старцу који одмахну руком.
– Народ измишља – закашља се старац. – Без тога би побенавио од голе стварности. Без ’ироја[1] занемео би од срамоте. Људи нису кадри признати изузетном брату изузетност, осим ако га себе ради морају измислити моћног и силног, да имају на кога ослонити немоћ своју. Ви ме посебно разумете, господине Морбаш, ипак припадате најнапреднијем народу међу словенским породицама у интелектуалном развоју. Словенски национални покрет се, уосталом, испољава у два аспекта – код вас у књижевном. Овде у политичком, слажете ли се? – Слушао је Чех помно речи седокосог философа који се поносно смешио уморним очима. Знао је Чех да су историчари великих сила ископали податке о давно угашеној српској средњовековној држави и племству, о заборављеном хришћанском народу, не могавши да објасне одакле су се појавили ти обновитељи Сервије. Знао је овај чешки пустолов и да Аустрија и Русија прве имају највише информација од својих агената. Али ти путописи нису јавни.
– Ми певамо о куражи – Чех пресави новине. – У бити, Серби су, као најдевичанскија и најенергичнија словенска породица, кроз столећа робовања у својим песмама и традицијама очували живу успомену на независност, дедовско јунаштво и стару величину. Но, цењени Доситије, рат је стално у сенци великих војних окршаја. Права историја се тамо кује, показавши у смеру запада палцем, а ова балканска обрачунавања су само политички додатак. Уосталом, Руси издалека виде да француски емисари међу Сербима нешто муте, па с повећаним маром настоје да не дозволе да им тако драгоцени сабрат попут Серба окрене леђа. Настоје да Црног Гјоргја трајно вежу за себе јер повици о сервској независности и слободи за њих представљају опасност да се умеша Франција. И тако би њеном императору, више него руском, пристајало да чува слободу младих народа. А захтев да Серби сами себи бирају владара у складу је с побуном из које се рађа ова држава. Главни утицај Француске револуције у европским земљама осећа се у покретима за просвећену монархију. Том кругу идеја, ако се не варам, припадате и ви? – меркао је Чех испод ока великог Доситеја, који доби миран, озбиљан израз лица. – Ово је земља покоља и ужаса. Са четири стране света аспиранти подмећу, изазивају, нападају, отимају… Ово је земља суза – проживљавао је Доситеј Обрадовић сваку изговорену реч. Чех је то разумео, саосећајући с мирним лицима овог света, схватао да се разговор води споро и да се о прошлости прича с поносом, а о будућности с надом… Упркос кратком познанству, многолетни Доситеј је веровао овом Чеху. У крупним, живахним очима било је толико сунца и чистог неба да се у њих није могло сумњати, а школован шарм и вешта реч заобљавали су утисак о лепом и драгом бићу какав је био овај необични Чех. Међутим, у ослобођеној воденој вароши на Сави увек има довољно очију које гледају… – Иван Морбаш! – зацвркута одједном Доситеј гледајући Чеха. – Добро сте упућени у сербске и росијске, а и у францијске околности. А реците ми, что вели свет у Далматији – упита Доситеј на немачком.
– Далматини сликовито причају да Австријанци десет година расправљају о плановима, а да је генерал Мармон узјахао коња да их оствари. Када је сјахао, цесте су већ биле довршене. Народ воли кад нечија дела остварују њихова маштања – одговори Чех, мисли усмерених према генералу Мармону, који је у Далмацији добио наређење да изради планове освајања европског дела Османског царства, асоцирајући га на ту топлу јулску ноћ… Имао је задатак да прати францијски квартир[2] на раскршћу пута Книн–Задар, да би касније изазвао побуну против Наполеона у Далмацији. Имао је успутни задатак да добавља и информације инжењера на путу од Скрадина преко Шибеника до Сплита. Али те ноћи, пре само месец дана код Островице близу Сплита, ухватио је курира с вешћу која би могла уздрмати многа питања интервенције у Османском царству.
С обзиром на то да је први указ који је донет у ослобођеном Београду био привођење свих празно’одајућих лица која нису могла да докажу да живе у вароши и којим се послом баве, витки Чех, дошавши преко Земуна у Београд, скренуо је пажњу на себе код Чамџијске кафане. Дозволивши да буде ухапшен, доведен је пред руског изасланика Родофиникина и председника Совјета, Младена Миловановића. Представивши се као Јаков Бреска, официр аустријске војске и изасланик Пруске, окретни Чех је испричао све што је требало о тајној францијској операцији и куриру послатом из Видина за Сплит. Договор лажног Морбаша с француским конзулом Давидом, генералом Мармоном и босанским везиром Хозрев-пашом у Травнику био је да се одреде француски официри који ће, уз Наполеонов пристанак, примити групе истакнутих српских старешина, предати им османски новац за услугу напуштања устанка и признати им француске чинове. Након тога би им се нашао безбедан смештај, једнима у Француској, а другима у Баварској или Виртембергу. Циљ је зауставити устанак… Купити вође које би напустиле вожда… Убити Црног Гјоргја… Везира ће, кад пређе Дрину, код Јагодне[3] дочекати крџалије…
Сада, неколико дана касније, чекајући Родофиникина, који је послом био ван својих одаја, у Јановој глави одјекивало је писмо које је добио тајним каналима од генерала Мармона тог јутра. „Заједнички договор је и даље на снази. Мораш да одметнутим сербским војеводама обећаш све што захтевају. Поткупи их обећањима. Извесни Захарије Димитријевић је задужен да организује извршење планираног атентата. Вожд има да нестане, што пре…”, преслишавао се Бреска напамет наученог садржаја изузетно нечитко написаног писма генерала Мармона, који је неопрезно одао име убице. „На некој седељци, опијени вином и опијумом, који убија брже од белог прашка у вашем прстену, велики везиру, вођ устанка и председавајући Совјета и управитељ Белграда, Миловановић. Од тога нема спаса…”, преплетао је у глави конце овог пројекта које није било лако повезати. „Иако се не знају имена заверених старешина, треба помислити да је посреди ова група око Миленка Стојковића и Петра Добрњца. Tу се не би смело ићи даље од уверљиве претпоставке… Ова конспирација није без политичке позадине, иако није јасно да ли се циља на францијски протекторат над Сервијом или на признање аутономије у султановој држави без тога. Истина је да Французи желе слом устанка, али ко зна да ли Наполеон барем неколико секунди годишње размишља о Грекима и Сербима као могућој десној руци зарад остварења свог источног сна? Ово решење зависи од живих Наполеонових планова у погледу војног освајања Отоманске империје… Основа са које би се ударало на отоманске поседе била би Далматија…”
Доситеј је још разговарао с пољским племићем из Галиције, Станиславом Ђедушицким, пулковником српске војске, о вестима пољске земље и расутог народа који је лутао по свим европским фронтовима, не заборавивши своју домовину. Ипак, Бреска се одвојио од њих кад му је пуковник рекао да Родофиникин није ту. Зазирао је од Пољака jeр су се, од Наполеоновог претварања пруског дела Пољске у Варшавску кнежевину током Тилзитског мира, листом окренули њему. Има их много у Наполеоновој војсци. Пољаци су прелазили у Сервију, да помогну у устанку, из Италије, као припадници Легије генерала Дабровског, или из… Влашке! Мисли почеше муњевито надирати. Око 20. фебруара, пошто су Руси упали у Влашку и Молдавску, Наполеонов повереник, adjutant-commandant Меријаж послат је у Видин из француског посланства у Вијени, где је имао жбирове који му шаљу тајне вести о развоју сербског устанка… Прво је затворио Енглезима пристаништа у Ријеци и Трсту, а потом се уско повезао с Мармоном! Да! Јер преко Видина пролази слободни пут из Истанбула у западну Европу. Хоће да одржи слободан саобраћај с Отоманима… и да их склони. Варош је била и седиште паше Пазваноглуа! Уз помоћ Мула-аге спречава сједињење Руса и Серба… Најпосле, Меријаж је заправо посредник између францијске војске у Пољској, Отомана на Дунају и Француза у Далматији!
Трзнуо се из размишљања. Зазвецка врећица са 2.655 пјастера које је добио као Морбаш за покрића малих трошкова око уроте против Вожда. Доситеј и Ђедушицки су живо разговарали, не обраћајући пажњу. Колоплет мисли се смењивао у сликама о отаџбини, императору Фрањи Другом, о служби… Нагледао се туђе крви и нализао своје толико да његов одлазак у Видин није изазивао пређашња тињања живе мисли и прохлад мождине од некакве непојамне зебње. Ипак, након неког времена испуњеног звекетом оружја и мирисом барута све постаје блатњава свакодневица.
Писмо је чекало Родофиникина на његовом радном столу. Убица је умакао у Вијену, град у ком је и потекла замисао о атентату и о француском недосањаном источном сну. А сећање на ишчезло Јаново лице, пре или касније, претворило се у војну стравичну неман која дави острва, градове и светилишта…
Вожд никада није сазнао за ову аферу.
[1] ’Ирој – херој, јунак.
[2] Quartier – команда.
[3] Јагодна – стари назив за Јагодину.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.