Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Stefan Brezar
Kuikalica
I
Video ju je.
Ukočio se na trenutak, zamrznut u pokretu, kada je na obližnjem, niskom krovu video to poznato obličje i osetio hladne, oštre oči.
Ostatak sveta je prestao da postoji – luka je postala samo niz udaljenih kulisa, more pejzaž, a lica ljudi oko njega samo namolovane figure, bez stvarnog života.
Pogled im se ukrstio i Aleksandar je intuitivno znao da je trenutak Kobi blizu i da je samo pitanje trenutka pre nego što ona ujede, ovaj put možda smrtno.
Ljudi iz njegove pratnje, kao i Francuzi, videli su da nešto nije kako treba.
– Vaše veličanstvo, da li je sve kako treba? – čuo je da pitaju, ali nije im dao odgovor.
Klimnuo je samo glavom i ušao brzo u auto koji ga je čekao, smestivši se pored svog domaćina.
Trudio se da održava privid normalnosti, međutim, njegovo oko i pažnja su počivali na obližnjem krovu i obličju na njemu.
Ptica je strpljivo sačekala da njegov auto krene i onda poletela.
Uobičajen prizor, ali u njemu nije bilo ničeg običnog.
Užasno je kako se najveći užas krije u običnim stvarima, pomisli.
Bilo je izvesne ironije u tome – ta ptica je bila glasnik propasti, donosilac zle Kobi, užasna na toliko mnogo načina, a opet tako obična se savršeno uklapala u gradski pejzaž Marseja.
II
Bilo je pogrešno misliti da je on bio lišen svesti za tajanstveno i ono što su drugi nazivali natprirodnim. Doživljavao je stvari koje nije mogao da objasni i koje su ostajale zagonetka.
Ipak, puštao je da se sve to lomi o njega i njegovu vojničku disciplinu i nastavljao da živi dalje, s vremenom zaboravljajući na to.
Ipak, iako su mu okultna trabunjanja bila smešna, ono što je opstalo je bilo deo onog što su ljudi doživljavali kao deo korpusa smešnih legendi iz detinjstva – o čitavoj legiji domaćih demona koji su živeli van praga doma, u nedokučivom svetu, opasnom po čoveka.
A njemu najgora od tih legendi bila je ona o kuikalici – najgora zato što je ta legenda u jednom trenutku prestala da bude legenda.
III
Luj Bartu je pričao sa njim, ali njegove misli su bile u onom danu kada je na izvoru sreo babu u crnini. Bio je vreo letnji dan u crnogorskom kamenjaru i on i njegova pratnja su hitali da stignu do izvora. Tamo ih je sačekala ta starica. Sedela je, u tišini, kraj zdenca, kao da je bila nesvesna dolaska kraljevog unuka i perjanika.
– Pomoz’ bog, majko – rekao joj je pre nego što se umio on, iako su se neki od perjanika u pratnji namrštili.
Starica mu nije uzvratila pozdrav, već samo rekla: – Video ju je. Poslednje riječi su mu bile: „Tu je! Tu je!”
Glas joj je bio prepukao, ali je osetio radoznalost.
– Ko, majko?
– Moj sin – odvrati starica ravno. – Moj posljednji sin. On ju je video – ponovi ona.
Prišao joj je bliže, mada su perjanici njegovog dede gunđali.
– Koga je video, majko? – bio je uporan on.
– Kuikalicu – gotovo ispljunu starica. – Bilo mu je bolje, ali ona doljete i umrije dijete!
– Kukavicu? – pitao ju je pošto nije bio siguran.
– Ne, kuikalicu – odvrati ona. – Kuikalica nije kô obične ’tice – nastavila je. – Nema take ’tice, sine. Ona dođe kad ’oće i ode kad ’oće. Ona donosi Smrt, sine – starica sad usmeri svoj ugašeni pogled prema njemu.
Do tog trenutka su perjanici bili tu, govorili mu da ne sluša „bapske priče” i psovali staricu, ali on nije zaboravio tu priču.
Gorko se osmehnuo. Zapravo ju je zaboravio, dok i sam nije video tu čudnu ’ticu.
IV
Video ju je prvi put kako ga posmatra malo pre nego što je oboleo od tifusa. Bio je u šetnji i inače divan dan mu je pokvarila ptica koja mu se našla na putu.
Pokušao je da se seti tog tačnog trenutka, ali je sećanje bilo nekako mutno, kao neki čudan, gotovo zaboravljeni san. Sećao se da je na šumskoj stazi video crnu pticu, veličine goluba, koju ne bi dvaput pogledao, ali je nekako znao da se ne radi o običnoj ptici, kada se ona ne pomeri kada joj priđe.
Obrnula je svoju glavu prema njemu i pogledala ga svojim hladnim i žalobnim očima, praveći pritom čudan zvuk, koji mu je donekle zvučao kao naricanje.
Ono u šta je bio siguran je bilo da je tad, iako su prošle godine od susreta sa babom na izvoru, znao o kakvoj ptici se radi. Obuzela ga je panika i otrčao je nazad kući.
Vrlo brzo razboleo se i dugo vremena je ležao na varljivoj granici između života i smrti. Kada je kasnije ispričao to svojem lekaru, on je govorio da je susret sa pticom samo plod groznice koju je imao.
To ga je malo umirilo, ali ubrzo, Kuikalica je pokazala da nije deo grozničavog sna već deo surove realnosti.
V
Njihova povorka je milela ulicama Marseja. Napred su išli francuski policajci, u svojim svečanim uniformama, a iza njegovog automobila, u kojem je sedeo ministar Jeftić. Aleksandra je to sve jako zamaralo. Nije osećao strah, ne još uvek, iako je znao da se Kuikalica pojavljuje uvek kada se nešto loše dešava.
Viđao ju je često. U Petrogradu, u Beogradu, na Krfu, u Zagrebu… svuda i svaki put kada bi se značajne stvari dešavale. Nije nikom govorio o tome, gotovo se navikavši na tog neugodnog saputnika, koji ga je upozoravao na neki način da se crni oblaci gomilaju na horizontu. Ipak, voleo bi da je nije viđao svaki put kada je mislio da je trijumfovao.
Zatvorio je oči, umoran od svega.
Pred očima su mu se pojavljivale slike, čitav jedan film.
Na paradi u Petrogradu, na jednom krovu, video je njene žalobne oči kako ga posmatraju i zamračuju dan.
U trenutku kada je dr Pavelić čitao odgovor Narodnog vijeća i Jugoslavija trebalo da se rodi, usred svečane sale video je tu malu crnu pticu kako skakuće tu, kraj nogu zvanica.
Kada je je ulazio sa svojom nevestom Marijom u spavaću sobu, na prozoru je video i Kuikalicu i prva bračna noć mu je bila zagorčana, kao i ceo brak posle toga, tim lošim znamenjem.
Bile su to samo neke prilike, one kojih se jasno sećao.
Ali nije se bojao te ptice. Bojao se onog što ona predstavlja i konačnog udara zle sreće koju je nosila na svojem perju.
VI
Setio se i pored volje, Apisa. Lik tog starog neprijatelja lebdeo mu je pred očima, crnog kao perje Kuikalice.
Pitao se da li je i on video Kuikalicu u mesecima pre Solunskog procesa.
Ona je uvek donosila lošu sreću, smrt i Kob – ne samo njemu već možda hiljadama ljudi.
Ali nije znao kad i na koji način će ta Kob na kraju i doći.
Bila je to nejednačina sa previše nepoznatih.
Gomila je narasla, mase francuskog sveta u svečanim odelima.
Znojio se u svojoj svečanoj, tesnoj uniformi i bio srećan što nije obukao ponuđeni pancir.
Okrenuo je glavu i pretrnuo – crna ptica je letela uz njihov auto.
VII
Čitav taj put pratila su loša znamenja, od odlaska iz Beograda do dolaska u Marsej.
Kada je, pred isplovljavanje, povukao konopac zvona u crkvici na obali, zvuk koji se rodio nije bio svečani bruj zvona već tužni, posmrtni klepet.
Nisu jednom pokušali da ga ubiju, niti da mu pokvare planove, ali sve vreme dok je plovio ka Marseju, razmišljao je o tim zlim znamenjima koja su pratila njegov put.
I sada, kao kruna na zloj, crnoj glavi, dolazila je ta zla, crna ptica.
U stvari, nije bila ni zla – ona je samo bila službenik Kobi, koja se dugo vukla za njim kao senka i za koju je znao da će ga stići.
Automobil se sve teže probijao kroz grad. Osetio je kako ga nešto guši, kao zidovi od ljudskih tela koji postaju sve deblji i deblji.
VIII
Kuikalica je sad letela tik uz njegovu glavu.
Video je njena pera, raznobojni prelivi na crnoj pozadini.
Čuo je i njen poj, sad glasan.
Iz mase se izdvoji jedno lice, jedan čovek.
Nosio je buket i viknuo: „Živeo kralj!”
On odbaci buket i podiže pištolj.
Nije čuo pucnjeve. Osetio je metke, kao udare, ali njegova pažnja bila je usmerena prema ptici, koja više nije letela, već lebdela.
Kob ga je ščepala. Smrtno ranjeno telo je popustilo i on se srušio unazad.
Ljudi su bili oko njega, desetine, pa stotine ljudi, a on je bio tu, bespomoćan i smrvljen.
Život mu nije proticao pred očima – više je to ličilo na neprijatno ogoljavanje, skidanje odeće pred publikom – utoliko strašnije pošto se skidalo njegovo telo.
Pokušao je da govori, ali nije znao da li ga je iko čuo.
„Čuv… čuv…te… je… se… K… ika… lice…”
Kuikalica je bila sada tu, na njegovim grudima i posmatrala.
Crna kao smrt, šarena kao život koji je tonuo u tu istu smrt.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.